Скендербег/16
ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
(Место као у другом дејству).
1.
МАМИЦА сама, мало затим ВОЈИСАВА
МАМИЦА (седи и плете панцир). Ово је за Топију; о! кад би умела начинити тако тврдо и јако, да му никаква опасност досадити не може. Дични младићу, како се равна лепота твоја са добротом душе твоје! Заиста ће срећна с тобом бити Мамица.
ВОЈИСАВА (ступи, узме такође плести панцир један и ћути).
МАМИЦА: Има ли какве вести од Светиграда, мајко?
ВОЈИСАВА: Још ништа не чујем.
МАМИЦА: Ах, да ми је видети како се мој Топија бори!
ВОЈИСАВА (маше главом): Борба није лака.
МАМИЦА: Ко мисли о лакоћи! Зар је лако било задобити све градове, очистити Дибру и горњу и долњу, и Албанију ослободити?
ВОЈИСАВА: Дело грдно, које је само Ђорђе произвести могао; али нам је много помогла добра прилика. У Кроји је било језгро турске војске. Почем је Скен¬дербег примио поглаварство града, пашу удавио, лако је било ноћу безбрижне јаничаре напасти и потаманити. У Светиграду је то исто било, а Петрела и Стелузија мали су градићи.
МАМИЦА: Ал' су тек освојени. Лакше је отети нег' бранити град.
ВОЈИСАВА (врти главом): Голема је сила турска. Шесет тисућа војске разнеће Светиград на рукама.
МАМИЦА. Кад би наши спавали!
ВОЈИСАВА: Малена је, ћерко, наша сила. Шта је Албанија спроћу турске множине! Надасмо се лепој помоћи од Сибињанина Јанка и од суседа наших; али је Мурат умео испросити мир од Маџара на десет година, а Вука издајице син, Ђурђе Бранковић, сдружио се с Турцима, несрећник, како ће и он и земља му пропасти. Врањанина посласмо од Талијанаца тражити помоћи; ал' као да је и ту лоша срећа, те тако остасмо само с ово неколико градова.
МАМИЦА: Које бране синови отечества.
ВОЈИСАВА: Бојим се за Светиград. Сам је цар при опсади; зидови се бију топовима, новим чудом од оружја.
МАМИЦА: Ми имамо градова осим Светиграда. Да га и освоје . . .
ВОЈИСАВА: Бог нас сачувао од тога! Шта би било од наше војске! Турчин је по себи свиреп, али после онога, што су јунаци наши починили у Кроји . . .
МАМИЦА: Мене и сад ужас подузима, кад се сетим оне грозне ноћи. Какво страшно крвопролиће, каква вика, какво стењање уздишућих! Једнако ми је у памети лик оног бедног младића, пашиног нећака, који ми срце пробијајућим гласом за помоћ мољаше. Непријатељ нам је био, са осталима угњетатељ наше земље, али му помоћ одрећи нисам могла.
ВОЈИСАВА: Сахрани Боже, да паднемо њима у руке! Они би ужасну освету наших земљака стогубим варварством платили.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|