Skenderbeg/17
2.
TOPIJA, pređašnji
MAMICA (đipi): Mati, Topija, Topija!
VOJISAVA: Kako je u stanu, Topija?
TOPIJA: Kraljice, nije najbolje; Svetigrad je pao!
VOJISAVA (posle užasnog ćutanja): Šta radi Đorđe?
TOPIJA: Lav, kad mu putove prepreče, tek je onda strašan.
MAMICA: Nismo dakle propali?
VOJISAVA: Ko je branio grad?
TOPIJA: Petar Perlat.
MAMICA. A ti?
TOPIJA: Udarao sam pri napadu na neprijateljske šatore, kao što je Skenderbeg zapovedio.
VOJISAVA: I Perlat upustio grad?
TOPIJA: Kraljice, ne krivi ga; jer Perlatu, što se hrabrosti tiče i njegove i njegovih momaka, ne bi zmajevi mogli grad oteti.
VOJISAVA: Dakle izdao je?
TOPIJA: Evo kako je izdao: šezdeset hiljada vojske prekrililo je polje i opet je voleo Murat osvojiti ¬grad bez muke. On pošlje Petru poslanike da mu se preda, obećavajući mu da će ga načiniti pašom od Albanije, i dati mu šest stotina kesa; ali Petar odgovori prosto: „Meni je Skenderbeg poverio grad da ga branim, a ne da ga predajem. Car ima vojske i odviše, pa će ga moći i mačem osvojiti".
MAMICA: Znala sam ja da Petar ne može biti izdajica.
VOJISAVA: Kako je dalje bilo?
TOPIJA: Car zapovedi topovima grad biti i kad toliko provali da se moglo kako tako unutra, zapovedi da se juriš učini i sa sviju strana navale Turci na grad. O, kraljice, kako da ti opišem ono čudo, koje sam gledao s brega, kad se Turci stekoše oko zidova. Jedni nose poluge i ciglu odbijaju, drugi grede i daske da skele načine, tamo drugi prislonili lestve i s mačem u zubima trče kao pomamni uz bedeme. Ali hrabrost Perlatova ne da preći preko zida, nego ih strmoglavce šilju junaci natrag u šančeve.
VOJISAVA: Vi ste to gledali spokojno?
TOPIJA: Tako je glasila zapovest Skenderbegova. Na jedanput pokulja s grada vrela smola i katran, i Turcima se od muke koža naježi. Potom poleti neobične veličine kamen, razdrobi i poruši sve načinjene skele oko grada i ove padajući priguše mnoge od onih, koji su ih s opasnošću života popravili. Sad i naš vojvoda da znak, te i mi s tri strane napadnemo na šatore turske, i na one što džebanu čuvaju. Ovo je bila nova zabuna za Murata, zato prekine juriš, počem su se tri sata uzalud tukli.
VOJISAVA: Šteta neznatna za Murata.
TOPIJA: Šteta je bila velika; ali je sila golema, a Turčin ne žali ljude, koliko i skotove. — Drugi dan počne Perlat opravljati zidove, jer Turcima nuždan bi odmor; no naš bodri vojvoda spazivši, kako su u neredu, jedu, piju, il' spavaju, povede nas tajnim putem, te iznenada napadnemo na njih i trista jada počini.
VOJISAVA: Sve lepa dela; pa opet je grad izgubljen.
TOPIJA: Poslušaj dalje, svetla gospođo: Paše, da bi svoga cara razveselile, triput istoga dana udaraše na grad, i ništa ne učiniše. Perlatu obricaše car blaga i dostojanstva, ali sve zaludu bi, dok jednog Dibrežanina ne navede sotona da pokor učini.
VOJISAVA: Kakav pokor?
TOPIJA: Znaš da se u Svetigradu nalazi samo jedan kladenac iz koga ljudi vodu piju. Jedan od građana, jamačno potkupljen od Murata, padne na đavolsku misao, te baci mrtva psa u kladenac. Tebi je poznato, kraljice, da naši ljudi voleli bi života rastati se, nego poganu vodu piti, pa svi iz glasa poviču da se grad preda.
VOJISAVA: Imaju li svesti?
TOPIJA: Zaludu je Petar savetovao i govorio da to nije greota u nuždi; zaludu je zapovedio da se kladenac očisti i osveti; zaludu je on prvi pio pred skupljenim narodom od osvećene vode: sujeverje nema ušiju da sluša, ni očiju da vidi što je dobro i polezno, već malo i veliko vikaše iz glasa: „otvaraj, otvaraj"!
VOJISAVA: O, slepoće ljudi!
TOPIJA: Sa suzama u očima morade Petar opštoj želji ustupiti, ali kao pravi domorodac i tu gledaše da o manje zla prođe: zato obeća Turcima da će im predati grad, ako mu dopuste s celom vojskom i ostalim žiteljima izići iz grada nevredimo i oružje zadržati. Murat, ukroćen mnogom štetom, lako pristane na to, te tako Svetigrad opet padne u ruke našim neprijateljima.
VOJISAVA: Šta radi Đorđe?
TOPIJA: Kad je razabrao za predaju grada, pukoše mu usne i krv ih obli. Ti znaš, kraljice, šta znači, kad Toorđu usne puknu. Al' je naskoro ljutinu nadvladao. Sad speši Kroji da ne bi Turci na nepripravnu napali. No u putu obilazi okolna mesta, uređuje što je nužno i čete svoje umnožava.
MAMICA: Ne boj se, majko, nije sve izgubljeno.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|