Скендербег/18
3.
СКЕНДЕРБЕГ у албанеском оделу, пређашњи
ВОЈИСАВА (пред њега): Сине, с каквим срцем долазиш?
СКЕНДЕРБЕГ: Као обично у рату, мати : јучер радост, данас страх; јучер победа, данас назадак. Но не бојте се, још је с нама Бог. За кишом долази сунце. (Обзире се) Нема Врањанина?
ВОЈИСАВА: Није се јављао.
ТОПИЈА: Турцима је помогао случај, а не храброст.
СКЕНДЕРБЕГ: Непријатељи ступају Кроји, и ако Бог да, само до Кроје. (Забринуто). Нема Врањанина!
ТОПИЈА: Помоћ нам је одвећ нужна.
СКЕНДЕРБЕГ: Јесу ли лагуми поправљени, као што сам рекао?
ВОЈИСАВА: Све је уређено.
СКЕНДЕРБЕГ: Што нам недостаје нек' попуни вештина, љубов ће нам бити штит против бесноће непријатељских стрела, па кад и она изнемогне, тада нека очајање авети подобно . . . *) Довде је прерађен рукопис пишчев. Даље је првобитни рукопис. — Уредн.
ВОЈИСАВА: Синко, грађанке у Кроји сплеле су вам оклопе и панцире да вам стрела и пушке не могу наудити. На моју једну реч све су друге послове оставиле и шест стотина већ су готови. Овај је мајка теби оплела, који је тврд као љубов материна.
МАМИЦА: А овај сам ја, Топија, за тебе начинила, и желим да осветлаш образ брату моме.
ТОПИЈА: Помисао на тебе учини ме непобедним јунаком.
СКЕНДЕРБЕГ (погледа): Врањанин?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|