Симпатија и антипатија/2
- I ДЕЈСТВО
- II
- (Тода и пређашња)
ТОДА: Господична, шта сте се тако замислили?
АГНИЦА: Љубезна Тодо, мене ће страшна судбина постићи. Не примећаваш ништа на мом лицу?
ТОДА: Мало сте бледи.
АГНИЦА: Ах, шта ће бити од мене? Седим отоич код прозора, ал’ наједанпут ми се укаже нека зелена ватра пред очима, и из ње два голуба излете. Ја се уплашим, али голубови навале на мене и кроз уста уђу ми у срце.
ТОДА: Јао, куку, да вам не прогризу црева. Тако је у мом селу један био прогутао жабу, пак му је после кроз трбух изашла. Идем јавити госпођи, да зовемо доктора.
АГНИЦА: Немој, слатка Тодо, јер ја ништа не осећам, да ме гризе. Него ћу ти у болест пасти, у тако страшну болест, ах, сама не знам!
ТОДА: Само нем дуго лежати, видите да су скоро покладе.
АГНИЦА: Ах, мени није до тога! Тако ти сада на момке мрзим, да ти не могу исказати.
ТОДА: Откад то?
АГНИЦА: Откако сам голубове прогутала. Уселила ми се противу њих нека антипатија, нека мрзост.
ТОДА: Господична, чувајте се, јер су девојке тек онда опасне, кад кажу да на момке мрзе.
АГНИЦА: Ја ти верујем моја, Тодо, али јао! (Почне се преметати по столици)
ТОДА: Забога, господична! Као да је велика болест. Госпођа! Госпођа!
|