Симпатија и антипатија/1
- I ДЕЈСТВО
- I
- (Агница)
АГНИЦА (Сама, остави књигу коју је читала): Бадава! Коме није разум код куће (што но каже један српски философ), боље и да не чита, јер му неће ништа у глави заостати. Сирота Хортензија, не знам, ко је од нас две горе среће! Ти си љубила оног, на кога си опет сама мрзила, а ја? Ах, ја онога милујем, на кога моји родитељи мрзе. Боже мој, сваки се дан моде измишљавају, а нико неће да заведе обичај, да се старији не мешају у чувства девојке. Овако морамо сироте да се осећамо, како се њима хоће, то јест, кад се они љуте, да се и ми љутимо, и кога они милују, онога да и ми милујемо. Мој је Димитрије добар, то ми мати сама каже, и само што је у детињству био мало несташан, не могу да га трпе. Боже мој, зар су друга деца боља? (Опет отвори књигу и гледа) Чудна створа од девојке! У болести љубов, а при свести највећа мрзост. Ја бих радо код мога Димитр била, макар ме на овај начин и мрзио, па кад би оздравила ха, стани! Како би било, кад би и ја покушала? Прекасно! Прекасно! Учинићу се болесна, искаћу да ми га доведу, они то морају - како не би болесном детету? И тако ћу га виђати сваки дан, а може бити - јест, јест, на овај начин ћу се и удати за њега. Али треба и њега о томе известити. (Мисли се) Чекај мало! (Отиде ка столу, напише брзо једно писамце, па га стрпа у недра) Овако ће добро бити. Сад да сакријем књигу, јер може коме у очи пасти, премда сам уверена, да би мој отац волио чешљати перје, него књигу у рук узети. (Узме књигу) Слатки Чоке, ако ми ово за руком испадне, сваки ћу ти лист позлатити. (Сакрије књигу) Е, сад сам готова, може театер започети. Баш добро, ево ми Тоде... (Седне)
|