Сеоска учитељица/IV

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

IV
◄   III XXIII V   ►


IV

          — Прво ћемо код госпођице, рече ћата Богосав, који је дошао с кметом да му помогне саставити списак, како он рече, а у самој ствари: да мало напари очи на лепој учитељици. — Код ње је нова школа, па треба прегледати и записати све што је потребно да се набави.
          Гојко иђаше напред, намрштен и узнемирен; обузело га некакво нерасположење, чим је угледао Богосава. Чуди му се: шта ће он овде, кад се њега школске ствари нимало не тичу, а зна да школски одбор има деловођу — њега, Гојка. Он га чак сматра за толико проста и неотесана, да и не гледа у њему каквог конкурента пред Љубицом, али тек му је криво кадгод га види, а нарочито кад стане да се увија око учитељице.
          — Зашто нисте израдили сто и таблу, кад сте радили скамије? запита Љубица кмета.
          — Израђено је то све, сутра ће се донети. Нисмо могли све одједном да дигнемо, рече кмет.
          — Прирез није био покупљен, допуни га Богосав. Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба. Тако ће бити и с вашом квартирином.
          — Богме ја хоћу да ми се тачно квартирина издаје, а ви набављајте откуд знате, рече Љубица одсечно и мало поцрвене од љутње.
          — Здравља, Боже! Лако ћемо, лако ћемо за то, рече кмет, гледајући окречене дуварове.
          — Прво запишите рачунаљку; без ње не могу ништа радити, а требаће ми кроз месец дана.
          — Рачунаља... а шта му је то ? пита је кмет, као бајати зачуђен.
          Љубица му објасни; рече и колико ће коштати.
          — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то! Кажи ти ђацима нек ти донесу по торбицу ораја (сад се баш крљуштају и много су лепи за јело), па рачунај са њима колико год хоћеш.
          — Господин Драгољуб је, уплете се Богосав, сек’о прутиће, па их пуно наређа по асталу... Неки му се ломе, а неки остају цели. Са њима је он једнако рачунао.
          — Море, знаш ли онога ономлањског, Светислава. Узе од мене велике кромпире (а беху ми родили и раскрупњали се за причу) па наређа на штап ко врапце... дао сам му пун џак... Море довије се човек у нужди, још како!
          — Мени није невоља да се тако довијам, одсече се Љубица. Од мене ће на испиту да се захтева сто чуда, а ја од вас захтевам све школске потребе.
          — Сиротиња смо, госпођо, стаде кмет увијати полуиронично, смејући се у себи и чудећи се смелости овог девојчета. »’Натема је... помисли он, а ви’ш овај не уме ни да обели !« Не може народ да издржи оволике терете...
          — А ви затворите школу. Јавите министру да не можете издржавати школски прирез, па нек вам затвори обадве школе.
          — Е, моја госпођо, ко би онда смео жив изићи капетану пред очи!
          Тако редом разгледаше све шта би као требало набавити за први разред, па пређоше код Гојка. За његову мапу опет беше доста говора, и ако кмет признаде, да му је »левизор« због мапе начинио »премедбу« и да му је капетан строго наредио да још летос мапу набави. Ипак он покушаваше не би ли се То Могло и ове године проћи без мапе. Највише га је у том уверењу држала ова околност:
          — Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе, па опет добио петицу!
          И за децималне мере он нађе згодан одговор:
          — Море, шта ће ти онолика цимента ? Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну. А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе. Јок, то ми нећемо!...
          — Слике, велиш, а какве то? — Курјака, лисице... Хо, мој брате, да ти донесем каквих хоћеш кожа, па к’о живо звере!... Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко.
          — Та није код нас школа од јуче, допуни га ћата; знамо ми шта школи треба, а шта је сувишно. Знате, обрте се он учитељици и заусти нешто да каже, ал’ она плану и прекиде га:
          — Молим вас, шта ћете ви овде, ко сте ви ?... Зашто се плећете у оно што не разумете и што није ваш посао!...
          — Ја, знате... списак потребних ства... ствари да саставим, замуца изненађен и застиђен кицош. Беше поцрвенео од срамоте, па не зна куд ће очи.
          Гојко превалио своје велике сањиве очи, па не може да се начуди, а Љубица оштро одговори :
          — Школски одбор има свога деловођу, а ви у школи немате никаква посла.
          — Молим опростите... Ја, знате, ’нако... стаде муцати пренеражен ћато. Јадно његово рањено срце!... На првом љубавном кораку мораде наићи на овако унижење...
          Кмет и ћата одоше, чудећи се белају што их снађе, а учитељи остадоше још у школи. Чича Стојан, чим учитељица изиђе из школе, дочека је весело и са живим одобравањем:
          — Тако, братићу, Бог ти дао, тако! Јес’ видео, господине?... Кажем ја вама: по зубима лоле, па да ви’ш како ће да врте репом. Море, прâво мушко ! Она ће и за чичу извући још пô рубље. Хоће, братићу, славе ми!...
          — Хајдемо да се прођемо мало, обрте се Љубица Гојку. Још ми глава ври од данашњих догађаја.
          Гојку се разведри лице; са највећим задовољством узе он један лесковак, што стајаше прислоњен уз дувар, јер се уверио да га мрзе орловички пси. Па као прави каваљер фијукну прутом кроз ваздух и смешећи се рече:
          — Да понесемо оружје... Зли су им пси.
          — Јесте. Јуче вас у мало не исцепаше. Ја гледам кроз тарабу како не умете да се браните, одговори му она и зацену се од смеха, сећајући се јучерашњег призора, кад пси салетеше јадника са свију страна, а он се само обрће и баца ногама у страну, и ако носи штап у руци.
          — Хе, оно је било изненада... био сам збуњен.
          Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у коју упадаху ноге до чланака. Около дрвеће бели се и тамни од суре, дебеле прашине, која је у густим слојевима попадала по лишћу, по зрелу воћу, по стаблу и трави испод њега. Осећа се задах прашине, помешан са сточним изметом. Наједаред сокак се прегради густим, непровидним, огромним облаком прашине, који се приближаваше шетачима.
          — Ух, како ћемо сад? викну Љубица.
          — Ништа... проћи ћемо, рече весео Гојко, који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату, а мене сама зове у друштво«.
          Одједном их поклопи облак, уши им заглухнуше од блејања оваца, а поред њихових ногу сноваху ошишане, погнутих глава до земље, сите и добре овце. Густа сура прашина, која се према сунцу преливаше у неко црвенило, стаде их штипати за очи, стаде се увлачити у нос, у уши, стаде падати за врат, на главу, по лицу, свуда... Једва изиђоше и дахнуше слободно. Али тамо далеко пред њима виђаше се други, још већи облак, који им се нагло приближаваше. Они сврнуше у једно сокаче и мало затим нађоше се под једним хумом, што се поносно издигао над косом, по којој се пружило село. Набраше зрелих, сочних, набреклих од једрине шљива, па се испеше на хум.
          Поглед са хума на село и околину беше чаробан, заносан. Под њима се зелене густи зрели воћњаци, трепери шаренило по градинама са поврћем, вију се чардаклије по некој усамљеној дуњи или шљиви, а из те сниске зелене густине издвојио се поносно у висину по неки брест, или се извио танахни јаблан... И кроз то једноставно зеленило црвене се кровови кућа, беле се на њима димњаци, а из њих се извили далеко и право у висину беличастосребрни стубови дима, који се на овом вечерњем затишју само љуљушкаху, док се на великој висини не растуре и разиђу по ваздуху... Над селом се носе гласови стоке која се враћа с паше, паса и деце која их дочекују, петлова и друге живине која се спрема за легало; све се то спојило у један самобитни, нарочити звук који се носи преко воћњака и кућа, продире кроз густе облаке прашине, што су се понегде подигли, па се према сунцу преливају и светле неком љубичастом бојом, — носи се тај вечерњи звук и бруји далеко ширином, чак тамо до краја потеса, куда вијуга, зеленом долином, сребрнаста уска речица...
          А тамо даље, иза потеса, докле ти год око допире, пружила се час таласаста час равна поља, по којима су наизменце разасути потеси, села и шуме, и тако све до краја видокруга. По потесима се жуте пожњевене стрњике, или се зелене подотављене ливаде по сниским лукама, или се црне преоране и засејане њиве... Изнад села се, тамо у даљини, подигла танка пробојна измаглица, а тамо још даље се, у густој магли, гордо и величанствено дижу моћне огромне планине, делећи се у све више и све даље кругове, који су умотани у све гушћу таму, док се тако у тој непровидној тами сасвим не изгубе из очију...
          И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све трепери, сија се и прелива под јасним небесним сводом, који се, и сâм осветљен жарком руменом светлошћу, наднео над овим китњастим пространством, па га, као оно свемоћни дух, задише својом величанственом бескрајном вечношћу...
          Љубица и Гојко стајаху неми, зачуђени пред овим ретким призором, очи им лутаху с једног краја на други, а по лицу се разлило усхићено чуђење. Обоје осећаху како им се дух отреса овог свакодневног ситничарства, па тежи некуд даље и више, тамо у недоглед, оној бескрајној вечној истини...
          — О, како је дивно! узвикну Љубица после дужег ћутања и посматрања. — Овде треба често да излазимо са децом.
          — Јесте... да... нарочито је мени за земљопис...
          — Хоћете шљива? рече она после дугог ћутања и гледања, па му пружи из руке неколико комада.
          — А, хвала! ... рече он, па узе шљиве, и ако је и сам доста набрао и носио их у џепу. Али зар да се не користи овом приликом и не узме право из њене руке зреле плодове ? О, какву топлоту осети у њеној руци, како су меки, како ли нежни они једри пуначки дланови!... И то он осети само за један миг, док узе шљиве са њене руке.
          Ну Гојко нађе да треба и њему што рећи, да је незгодно ово дуго ћутање, па се обрте сапутници:
          — Видите тамо далеко... тамо хеј, где се савија свод небесни, видите, у густој магли дугачке планинске венце... од тих венаца дижу се ближе овамо сниска брда и хумови. Под њима тече моја шумна Морава...
          — А, ви сте Моравац?
          — Да, одговори он, а из очију му нестало оне сањивости, па бије из њих живи јасни огањ. Он беше веома задовољан, што му овако лепо испадоше ово неколико речи.
          Љубица га погледа пажљиво. »Та он је красан човек, добричина, рече она у себи, али шта ћеш му кад је овакав, јадник. Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.« 
          — Извините, молим вас, али знате: нас новаке све интересује, обрте му се она, гледајући у земљу. — Какве сте оцене добили до сад?
          — Све одличне, одговори он оним благим тоном, у коме нема пи мало хвалисавости.
          Љубица га погледа са немим поштовањем.
          — Да ли је много тешко постићи такав успех?
          — Па није лако... Треба радити непрестано и о вољом. А са самим првим разредом треба свакад постићи одличан успех; То није много тешко.
          — То значи да ја до године на испиту треба да добијем петицу?
          — Па.. требало би... рече он, смешећи се и гледајући у далеке планинске венце. — Гледаћемо да добијете... Ја ћу вам бити на услузи свакад, кад ви зажелите.
          — Хвала вам унапред. Ми ове године нисмо ни практиковали школски рад: наставник нам имао неке многе хонораре, па није ни имао кад да нас води у вежбаоницу.
          — То је рђаво, врло незгодно!... рече он мрштећи се. Вежбање последње године вредило би вам више од све шестогодишње теорије... Пустити децу тако у свет. !.. настави он готово више у себи и на лицу му заигра љутња.
          — Ха, па ми ћемо да омркнемо овде, узвикну она, видевши да је сунце зашло.
          Они се упутише низ брдо, говорећи о послу који их сутра очекује.

Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 121 година.