Сеоска учитељица/III
III
Учитељица се журно приближаваше школи. Учинило јој се да се одоцнила, и ако тек беше сунце огрејало. Данас је ишла са чистом и ведром душом, са оним истим сјајним идеалним мислима, којима се највише бавила у школи. Срце јој беше препуно милине и неке јаке младачке жудње за радом... Бујна младост ври, живот, пун силе и одушевљења, кипи и тражи где да излије своју сувишну снагу. Отуд толика воља за радом. Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу.
Ко се не сећа с каквим је осећањем ишао први пут на своју нову дужност! ... Колико је ту помешано милине са неком полусмешном збиљом и важношћу. Друкчије и не бива: право из школске клупе, испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством многе младе душе. Груди се надимају од жудње, срце куца јаче и веселије, а ти у себи узвикујеш: Камо рад? Дај да се ради!...
Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом. Она помисли да се то и он жури за послом. Међутим Гојко је досад спокојно шетао по трави, и тек кад је ну спазио, почео је немирно тумарати, као да је у неком послу. Она му приђе слободно, као да су стари познаници, и смешећи се поздрави га:
— Добро јутро! Како у новом стану?
— Добро јутро желим. Тхе... кад није боље...
— Види се да ми нисмо за село: треба са њима бити друкчији.
Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед.
— Видећете, настави она, у школи немају ништа: у првом разреду ни табле, ни рачунаљке, ни стола, просто ништа.
— Код мене ни мапе, ни метарских мера, ни слика... Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње.
— Цртајте на табли.
— То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе.
— Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и зацену се од смеха.
Гојка обузе пријатна топлина: Мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех. Погледа је и би му веома по вољи њено весело насмејано лице. »О, па ми ћемо овде лепо и весело живети !« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно.
— Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући. Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори:
— Три године, ово је сад четврта.
— Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени?
Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти. Сад му беше најтегобнији тај положај, због кога је и иначе трпео доста.
— Јест... болест ме смела. До године ћу имати право да се јавим на практични испит.
— Где вам је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко. Како вам се чини? — Смешан чича. Не знам само да ли ће моћи радити.
— Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет. Оде да купи што за ручак... после неће моћи, кад почнемо рад.
— Јесте ли гледали учионице? Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати.
— Стаће... може и више, одговори он и насмеја се.
— Знам, али то не ваља ; не одговара захтевима хигијене ни науке...
— Ха-ха-ха... насмеја се Гојко гласно. у Орловици, а и по осталим селима, још немају ни појма о хигијени. Треба власт да их научи... Без силе не иде...
Уђоше у школу, прво у Гојкову учионицу. Соба беше пространа, али рђаво окренута, те не допираше унутра довољно светлости. Скамије старе, рађене још пре двадесет пет година; свака се искривила, раскламитала... Љубица седе на предњу клупу и одмах се разлеже шкрипање, пуцкање суве даске.
— Охо, имаћете добру музику на предавању, рече она и диже се са клупе. Ух, мрачно, незгодно!... У такој соби не мили ми се никакав рад.
— Ваша је много светлија и веселија.
— Јесте; хајдемо сад тамо.
Изиђоше обоје и прошавши кроз велики простран ходник, уђоше у мању, светлу, лепо окречену собицу. Љубица иђаше напред поскакујући, а кад отвори врата од своје учионице насмеја се весело и стаде певуцкати неку песмицу.
Пред школом се зачу разговор; поред прозора промакне по неки старији ђак. Људи почеше долазити.
После пола часа заседе цео школски одбор у школи и поче да уписује нове ђаке. У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана. Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра. Уђе један сед старац, погрбљен, безуб, замагљених очију, уведе једног вижљастог заплашеног дечка, који звераше по соби као дивљаче.
— Помаже ви Бог! поздрави се старац, скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап, који му допираше до саме браде. Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи! Прошлог љета пустисте ми ово дете да ме надгледа овако старог и да ме што послуша, а сад га опет тражите. Не грешите се, људи !
— Таки је закон, чича Вуксане, одговори му председник, тако мора да буде. досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет. Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке...
— Носи ти, Вуксане, за то пешкеш твом синовцу, старом кмету, рече један одборник. Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља.
Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка:
— Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи и руке, па да ми њега узмете.
— Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана.
Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потписе разних ревизора и кад наиђе на по неку слабу оцену, намршти се и превуче руком преко дуга чела, као да одгони какву напаст од себе. Кад кмет сврши преговоре с родитељем дечјим, он запише у уписницу име и презиме детиње и друго што треба, па опет стане да преврће.
А Љубица се наслопила на прозор па посматра децу, која ће бити предмет њена рада и старања. Свако се приљубило уз оца или мајку, па ни мрднути даље, као да се плаше какве велике напасти. Тек по неки слободнији одвојио се уз старе ђаке и слуша шта они говоре о новом учитељу. Љубица приђе к столу и наже се Гојку:
— Ја изиђох мало међу децу, а ви гледајте ту: ако наиђе какво кретенасто, немојте га уписивати, шапну му она.
— Ето... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу. Гледаћемо...
Она изиђе у двориште. Пролазећи кроз ходник, смишљала је како ће да викне децу, да их окупи око себе, али чим стаде у дворишту, опколише је жене са децом. Она поцрвене и збуни се, а жене почеше запевати: стадоше богорадити да им испише дете, јер су инокосне, па им нема ко помагати у раду. Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући...
»Шта је то..... шта хоће ове жене ?... Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање. Је ли то та српска жудња ва просветом, за »другим очима«, о чему се тако лепо говори у народним пословицама ?... Јаднице !«... Беше јој жао ових глупих ширета — жена, јер она не познаваше њихово стање ни намере. Она им одговори пријатељски:
— Ваши људи тамо уписују... они вас знају најбоље, па њих и молите.
Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се око ње. Хтеде се понашати са њима другарски, пријатељски, али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити. Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици. Паштила се да се навикне на лепо опхођење, на милостиве, пријатне речи, али при најмањој неповољности, она ипак плане и испољи јасно своју простачку грубост.
— Играте се, децо!... Шта сте се то играли?
— Крпигуза, одговори један смелији дечак
— Зар не знате лончића?
— То је за оне из првог разреда, а ми ’вако... крпигуза, јарца, вина и тако...
— Је ли вас учио пређашњи господин коју игру?
— Јок, он само у школи...
— Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад смо оно ишли ?
— То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио.
Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и смех, желела је да се упозна са том дечицом, да се зближи са њима. Знала је начин којим се то најбоље постиже и идући међу децу мислила је одмах почети игру, али ето, нешто јој охлади намеру; она сама не зна откуд то дође: тек одједном је подузе хладовина и учини јој се да нема смисла сад то почињати. Рећи ће јој се да хоће нарочито да се покаже пред људима. Нека, има времена и за то, кад она остане сама са својим малишанима. Али ипак мораде себи признати, да је највише охлади одговор оног дечка, који рече да су лончићи за малу децу, а не за онолике ђаке. Она се опет врати женама, где беше гомилица новоуписаних малишана. Одједном је обузе милина гледајући ову нејаку децу, која се поверавају њеној бризи; она би их све одједном изгрлила и ижљубила, тако јој постадоше блиски и драги ови мали дивљачићи. Она помилова по глави неке слободније ђачиће; један се измаче испод нене руке и стаде се плашљиво прибијати уз матер. Она се намршти и грубо проговори:
— Што бежиш? Нећу те појести.
— Дивљачно је, госпођо, много, стаде га правдати његова мати. Није ни излазило међу људе. Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно...
Љубица се окрете и разгледавши по дворишту уђе у школу. »Све једно исто«, помисли она пролалазећи поред стола, за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе да му се дете не узима у школу, јер то му је најстарији, па је таман стигао за послугу.
»Кудгод се окренеш, свуд се школа сматра као некаква робија или војачина. И ту се ти надај повољном успеху у раду !« мишљаше она, стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом, која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година, тако изрибала, да се црнило ви ђаше само по крајевима. »Међутим има доста места где сами сељани моле за нова одељења и сами радо доводе децу у школу, то сам слушала. Па што је овде овако ?«
Приђе јој Гојко, па прво лизну прст језиком и превуче њим преко табле, потом се насмеши и гле дајући опет у таблу, запита је:
— Како вам се допадају нови ђаци?
— Дивљаци. Као да нису досад видели човека. Али шта је ово те нико не доводи децу од своје воље ?
— Научени су. До сад су учитељи уписивали само по десетину нових, тек да имају и први разред... па се свет научио тако... До године ће бити лакше; а сад уписујемо и ону децу, која су пре две године требала бити уписана.
Кмет зовну Гојка, а она продужи гледати на прозор. Чича Стојан нешто тумараше по дворишту, вичући узгред на несташну децу, која му пореметише досадањи мир и усамљеност.
— Шта ли си сањао ноћас, братићу? рече узгред једном малишану. Ако си сањао да те буве пецају, биће батина. Тако је то, братићу мој !...
Упис се већ завршује. деци се наређује да сутра дођу сви у школу. Гојко и Љубица се договорише да после подне прегледају са кметом учионице и да саставе списак свију потребних ствари, које се морају одмах набавити.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|