Сеоска учитељица/V

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

V
◄   IV XXIII VI   ►


V

          Тек је сунце изгрејало, а двориште се напуни ђацима. Гојко и Љубица одвојише свако своју децу, па одмах, ту на дворишту, почеше разговор са њима. Обоје се само упознаваху са децом, распитиваху их о њиховим кућама, о родитељима, о томе како су провели лето. Љубичини ђаци већином су досад чували овце и говеда, а међу Гојковим било их је који су и копали, пластили, налагали снопље...
          Љубица се разговараше, али се чешће мрштила: по неки малишан окрене главу и гледа шта раде они у другој гомили. Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове нове и необичне за њега призоре. Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду, (а она то хтеде постићи одмах првог дана), па их уведе у школу. Одреди место сваком детету, каза им како се зову њихова седишта и таман поче да им казује како се улази у школу, како се седи и понаша у њој, а напољу се разлеже песма: »Паун пасе, трава расте; пајо, пауне...« Деца поискакаше из клупа као јарићи, па се окупише око прозора, а неки беху поумили и да изиђу напоље. У прво време и Љубица стаде зачуђена и посматраше како се вије и таласа велико дечје коло, а у средини стоји Гојко сасвим друкчији, достојанственији, па показује нешто једном дечку, који је сео у средини кола.
          »Бог га видео, кад их пре научи песми! помисли Љубица. — Види се да је нису знали досад: ено још их учи како се то игра«. Затим се окрете својим несташцима и строгим тоном врати их на своја места. Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона, па се свако укрутило, гледа је право у очи и не трепће. Она виде да је погрешила, али осети да не вреди сад исправљати погрешку, пошто ће до подне учинити још неколико, можда и већих; — она то зна.
          — Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш? запита она једно ђаче, које јој паде у очи као несташно. Сва деца из тога круга, у који је она гледала, стадоше бојажљиво погледати час на њу час једно на друго, чудећи се коме се то она обрнула.
          — Ти, мали, ти... ти ! пружи она руку на опаженог несташка и гледаше га строгим јасним погледом.
          — Је л’ ја ? рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе. Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други штогод погрешио; а видиш, ја седим миран кâ светац. « 
          — Устани!... викну она оштро, па се одмах затим трже и узе благ тон. — Кад год ја што кажем коме ђаку, ОН одмах треба да устане, па да ми стојећи одговара.
          Досади јој се ова напрегнутост мозга ; ово што се непрекидно мора мислити. Она изведе децу на двориште, пусти их да се протрче а сама се стаде брисати марамом и дувати уснама, као да је неки велики терет носила. И Гојко пусти своје ђаке, па јој приђе, смешећи се:
          — Шта... не иде вам све као подмазано?
          — Ман’те се... Кад бих знала да ће овако ићи целе године, бацила бих све још сад.
          — Хе... а нисте још ништа ни почели. Полако!... Сваки је почетак тежак.
          — Али, молим вас, ко може да се не љути кад види овако мало дете, а препредено и ширет к’о и чича Стојан. Ја га опомињем што је немирно, а оно се осврће на другове, као да и оно тражи ко је то немиран.
          — Ха-ха-ха... Па то су најобичније појаве у школи ; То већ не сме никако да вас љути, јер ће вам се понављати онолико пута колико имате часова рада у школи.
          — Мора, братићу!... настави Стојан са кућњег прага. — Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете. Тако је, братићу мој!
          — Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије !
          — Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш. Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог, ако се може; боље нека бриде туђа леђа него моја. А за мене што велиш, госпођо, — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало. Ја, братићу мој, само знам да слушам моју господу и да им будем веран, а мени неће бити рђаво од њихове стране. Тако је то, братићу мој.
          Гојко и Љубица се згледаше и насмејаше.
          После подне таман почеше рад, а уђе Стојан и јави с прага:
          — Ево иде учитељ брезовички.
          Изиђоше обоје, мало изненађени а и збуњени : у селу су посете врло ретке, па зато оне вазда изазивају неку нервозну бојазан што се ремети ова стална тишина, на коју се човек навикао.
          На вратнице уђе висок, плав, сувоњав младић у кратку капутићу и накривљеном меком шеширу на глави. Иђаше кицошки, некако подигравајући у ходу, исправљене главе а погнутих леђа унапред. Одмах се могло опазити да је то отресит, жив, окретан младић. Још с половине дворишга он проговори:
          — Кажем ја: није се он могао променити — Гојко као Гојко, остао »младâ«, к’о што је и у школи био... Дакле нове колеге! Част ми је... Велимир Крстић... и он се учтиво рукова са Љубицом. За то време Гојко весело узвикну:
          — Веља, Бога ми!... Ја гледам, па чисто не верујем.
          Они се обојица загрлише и пољубише.
          — Ја се чудим јуче о коме то мој кмет говори : неће да ми купи десетне мере зато, што брезовичка учитељка скупља скоруп у највећу цименту, а са мањима фамулус захвата воду...
          — Гле ти паксијана како ми опорочава моју очигледну наставу, насмеја се гост, па се обрте Љубици. — Како вам се свиди прво место, је л’ прво ?
          — Да, сад почињем.
          — Колегу ћете имати доброг, за то вам јамчим. Ми смо га у школи звали млâдом, јер се све неког белаја стиди... Ено га, видите, зацрвенео се па обара очи. Још да му није ове густе брадурине, — зло!
          — Шта ћемо сад, чиме да те частимо? рече Гојко нудећи га у исто време столицом, коју је Стојан изнео. — Ја сам ти бећар, додаде он гледајући Љубицу преко очију.
          — А што гледаш госпођицу, насмеја се гост, кад ти она не може злу помоћи.
          Сви троје се насмејаше и ућуташе.
          — Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку.
          — Море... шта ја! Ово ми је треће место, него откуд ти овде, кад си био у Подрињу ? Кад се пре ожени и чак стече козу!
          — Знаш... наша посла ! И мени је ово треће место. Само ми необично што ме сад не преместише: научио сам већ да радим сваке године у другој школи, па ми то изгледа као правило, а ово сад изузетак... А кад сам се оженио? — Успут, брате, бродећи с Дрине на Тимок, уграбих једно девојче... Наша учитељска посла! Све радимо узгред: и женимо се, и сарањујемо децу, и кућимо, и раскућавамо, и умиремо, све онако узгред, успут...
          Љубица га уплашено погледа.
          — Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло.
          — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише. Полако... биће времена да све видите и да се у свему разочарате.
          — Али за Бога, ваљ’да нико не дира оне који се не мешају у политику?
          — А зар мислите да се овај грешни колега мешао, па ипак му је ово треће место за три године. Је ли, Гојко ?
          — Па ти ме знаш: какав сам био у школи, такав сам и остао. А ти сигурно ниси постао мирнији?
          — Ја — још луђи! Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!.. Море, шта ту !... Знаш ли да чак осећам неко задовољство кад потрпам у канате своје прње, па озго уседнем са женом и дететом, а за душему привежемо козу, па терај!... А вама се, видим, не допада такво уживање? Ништа, удајте се за Гојка, он је миран човек; ваљда ће се овде станити стално, — рече гост и лукаво погледа на нове колеге.
          Љубица, изненађена овом смелошћу, поцрвене, али не смеде показати знака љутње да не увреди овако отресита госта; а Гојко, видевши ово нагло црвенило на Љубичину лицу, обори очи, али му лице засија великом радошћу. »Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као претећи. Љубицу одједном, поспе ових злослутих речи Вељиних о тешком учитељском животу, обузе нека плашња, у душу се увуче нека суморност, и она задрхта.
          »Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење!... Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна?... Та ја сам млада, лепа.... ја морам бити срећна !« И пред њеним очима пролећу сјајне, дивне слике замишљене будућности, она се смеши тим слатким санцима и у исто време чује како јој се другови громко и весело смеју.
          »Какво зло, мисли она даље : само тек да се тако каже. Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази са уста. Море, славан је живот, слатко је живети !...« 
          — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде ? Данас сте почели.
          — Љутила сам се много. Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао.
          Велимир јој стаде говорити о том почетном послу. Говорио је таком сигурношћу и разумевањем, као да је десетине година провео на том раду. Реч му беше течна, жива и одушевљена још приличном дозом идеализма, који се код почетника дуго задржава, над ким се они смеју и ако су њиме прожмани и запојени.
          За то време Гојко нешто живо преговараше са Стојаном у својој собици и после краћег времена јави се, као резултат преговора, велика чаша, пуна бистре хладне воде на рапавој, прљавој и сувој руци фамулусовој; у другој држаше међу прстима парче шећера, и то све с великом пажњом поднесе госту.
          — Извол’те и прошћавајте... Ми смо ти, братићу, знаш бећари и сиротиња. Што је дао Бог... Будите задовољни!...
          — Гле, молим те, чуда! рече му Велимир, смешећи се.
          — А кад пре добави ту чашу и шећер из комшилука? За воду те не питам с тога, што знам да је имаш бесплатно.
          — Е, немој баш тако, братићу. Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то.
          Гојко развукао уста у широк сладак смех, а главу окренуо у страну.
          И Љубица се зачуди кад пре нађоше ову згоду за послужење, а на Вељино питање и она се слатко насмеја.
          — Је л’ ти ово комшијска чаша ? обрте се гост Гојку, који се још лупаше длановима по колену од силна смеха.
          — Наша, братићу, одговори Стојан за свога господина. Наша... школска... а то ти је кâ да речеш моја, господинова и госпођина. Нас смо троје ту... као...
          — Као једна породица, допуни га учитељ.
          — Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак...
          — Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица.
          Гојко се тврдо одлучи да добро прочасти Стојана, чим прими плату.
          Љубица се смејаше с тога што је млада, што је весело живети и што је смех најлепши украс младости. Велимир се смејаше и ради себе, што бејаше веома расположен и нарочито ради Гојка: да му помогне намеру, јер је већ увидео куд овај смера.
          — Е сад ако хоћете да се мало прођемо, и бар да ме том приликом испратите, рече гост.
          — Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се.
          — Био сам у њој и летос о испиту и опет пре месец дана кад смо мерили вашу учионицу и поручивали скамије.
          — А, па то смо вама обавезни за онако лепе скамије и друге потребе ? рече Љубица.
          — Ни најмање. Ја сам учествовао због друштва, а и због ручка, за који сам знао да ће се давати после прегледа школе.
          Они се кренуше кроза село. Путом се водио говор само о раду у школи. Велимир обећа да ће доћи к њима са целом својом школом, па ће тако заједнички држати угледна предавања, али претходно захтева да обоје оду к њему у госте и да проведу заједно цео недељни дан.
          Љубици се веома свидео и овај паметан разговор, из кога се увери да и Гојко располаже добрим и не малим искуством у школском раду; свиде јој се и овај позив Велимиров и ова лепа шетња преко равна пожњевена поља. »Шта они говоре о злу кад је тако пријатно и занимљиво проводити време у раду са малом децом!... помисли она. — Истина, незгодна је та вечита борба са кметовима и одбором... И деца хоће човека лако да наљуте, али су све то ситне ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у срећним сновима, да се весели животом и сунцем... Нема никакве бојазни !... Дај да се живи !...« 
          А Велимир се нагнуо Гојку па му шапће:
          — Камо ти нове, лепе хаљине, несрећниче!... Што се брукаш у тим дроњцима! Дотерај се мало, подшишај се, поткреши ту брадурину... Отвори очи, ако хоћеш да поиграмо уз месојеђе.
          Гојку засветлеше очи. Он баци поглед на Љубицу, која иђаше напред путањом, па одговори другу шапућући:
          — Баш сам то јуче и сам мислио... Гледаћу, чим примим плату. Знаш, дужан сам мало...
          — Па кад дођете к мени, разговараћемо насамо о томе. Гледајте да дођете још ове недеље, док је лепо време.
          — Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде.
          Веља им објасни куда ће проћи, па се потом, проговоривши још неколико речи, руковаше и растадоше.
          Гојко и Љубица враћаху се, пуна срца, весели и задовољни, као што се обично враћамо кад испратимо кога госта, с ким смо пријатно провели неколико часова.
          — Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу.
          — А, Веља је и у школи био веома отресит. Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку.
          Тако идући к селу претресаху полако добре стране свога новог друга и пријатеља. Ова лепа вечерња шетња освежила их и упила нову снагу у груди им, па осетише да им се разлива нека пријатна веселост у срцу; осетише оно познато задовољство од здравља, с којим се код младежи вазда јавља нека жудња за нечим веома светлим и магловитим... Беше им жао да остану свако за себе сами, па иђаху заједно не знајући куд ће; ућуташе и свако мишљаше за себе...
          »И откуд је баш тако тежак живот? стаде Љубица мислити. Тешко је нерадницима и онима који би хтели само да заповедају, а мени, што ?... шта има да ми буде тешко. Мојој деци ја заповедам, а друге старије морам слушати, није вајде. Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја... Него није то. Опет они мисле о нечем другом, о чему неће да говоре преда мном... опазила сам то. Али шта?... Свеједно, ма шта било, није тако страшно... А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?« — запита се она бојажљиво, аналишући са зебњом своја осећања, али се одмах умири. Некакав ђаволаст, детињи осмех пређе јој преко усана и она баци поглед на Гојка, онако у косо, не осврћући главе к њему.
          А Гојко се погнуо, па мери очима сваки свој корак. Тек понеки пут скрене око у страну, те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се. И он се дао у неке мисли, од којих му се густе веђе час навуку и натмуре као илински облак, а час се разведре и развуку у весео блажен израз.... »Ала би то био живот, Боже!... али ко сме о томе мислити... Није то за мене, за оваког хм... како да кажем... повученог, јест баш туњавог... Туњав сам, није вајде«. И он као са неком злурадом жестином понављаше овај израз, који му одједном постаде тако пластичан и жив, и што је најглавније одговараше потпуно — како он мишљаше — његовом стању. »Туњав! заиста јесам. А што, зар ја не бих могао бити онако окретан и живахан, као Веља? Не може да се смири на једном месту, врти се на столици, игра му, чини ми се, сваки мишић на телу. Мислим баш да бих могао, кад бих се одлучио. Што, зар је то тешко : врд... врд тамо амо, па ништа... Али не иде, бадава, знам ја себе«. И он се скоро гласно насмеја, јер представи себе како би изгледао, кад би одједном стао облетати око Љубице и удварати јој се као какав окретан каваљер. Ова му се мисао, поред своје смешне стране, ипак свиде и он већ замисли себе обучена у најфиније одело, стаде замишљати неке нарочите манире, за које држаше да могу јако утицати на девојку. И одједном, усред тих сањарија, он се трже. »Шта је ово... шта ово ја мислим и чиним ? Зар то ја чиним од истине... ја, који досад не смедох погледати у женско!... Бежах од њих као од ђавола, као да ће ме један поглед њихов сатрти. Шта је ово ?!... Хм... то је нешто ново, што досад није било, то се сад нешто почиње, мора бити... Али шта ?« И њега опет стадоше потресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца...
          — А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу. Да је раније па да свратите, али је већ мрак...
          Гојко се трже и готово одскочи корак натраг.
          — Како... не, не, молим... Има времена, други пут...
          — Е онда до виђења. Лаку ноћ! рече она и климну главом кокетно, па се обрте и уђе кроз вратнице у своје двориште.
          — Лаку ноћ, рече он за њом, прихватајући се шешира и гледајући кроз сутон необичну силуету, која се удаљаваше од њега Испод пуних китњастих шљивових дрвета.
          — Ех, уздахну он и окрете лагано корачајући к своме самохраном и невеселом стану.

Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 121 година.