Seoska učiteljica/IV
IV
— Prvo ćemo kod gospođice, reče ćata Bogosav, koji je došao s kmetom da mu pomogne sastaviti spisak, kako on reče, a u samoj stvari: da malo napari oči na lepoj učiteljici. — Kod nje je nova škola, pa treba pregledati i zapisati sve što je potrebno da se nabavi.
Gojko iđaše napred, namršten i uznemiren; obuzelo ga nekakvo neraspoloženje, čim je ugledao Bogosava. Čudi mu se: šta će on ovde, kad se njega školske stvari nimalo ne tiču, a zna da školski odbor ima delovođu — njega, Gojka. On ga čak smatra za toliko prosta i neotesana, da i ne gleda u njemu kakvog konkurenta pred Ljubicom, ali tek mu je krivo kadgod ga vidi, a naročito kad stane da se uvija oko učiteljice.
— Zašto niste izradili sto i tablu, kad ste radili skamije? zapita Ljubica kmeta.
— Izrađeno je to sve, sutra će se doneti. Nismo mogli sve odjednom da dignemo, reče kmet.
— Prirez nije bio pokupljen, dopuni ga Bogosav. Znate, muka je sa tim prirezom: svet nema a ovamo treba. Tako će biti i s vašom kvartirinom.
— Bogme ja hoću da mi se tačno kvartirina izdaje, a vi nabavljajte otkud znate, reče Ljubica odsečno i malo pocrvene od ljutnje.
— Zdravlja, Bože! Lako ćemo, lako ćemo za to, reče kmet, gledajući okrečene duvarove.
— Prvo zapišite računaljku; bez nje ne mogu ništa raditi, a trebaće mi kroz mesec dana.
— Računalja... a šta mu je to ? pita je kmet, kao bajati začuđen.
Ljubica mu objasni; reče i koliko će koštati.
— Bog s tobom, gospođo, što će nam to! Kaži ti đacima nek ti donesu po torbicu oraja (sad se baš krljuštaju i mnogo su lepi za jelo), pa računaj sa njima koliko god hoćeš.
— Gospodin Dragoljub je, uplete se Bogosav, sek’o prutiće, pa ih puno naređa po astalu... Neki mu se lome, a neki ostaju celi. Sa njima je on jednako računao.
— More, znaš li onoga onomlanjskog, Svetislava. Uze od mene velike krompire (a behu mi rodili i raskrupnjali se za priču) pa naređa na štap ko vrapce... dao sam mu pun džak... More dovije se čovek u nuždi, još kako!
— Meni nije nevolja da se tako dovijam, odseče se Ljubica. Od mene će na ispitu da se zahteva sto čuda, a ja od vas zahtevam sve školske potrebe.
— Sirotinja smo, gospođo, stade kmet uvijati poluironično, smejući se u sebi i čudeći se smelosti ovog devojčeta. »’Natema je... pomisli on, a vi’š ovaj ne ume ni da obeli !« Ne može narod da izdrži ovolike terete...
— A vi zatvorite školu. Javite ministru da ne možete izdržavati školski prirez, pa nek vam zatvori obadve škole.
— E, moja gospođo, ko bi onda smeo živ izići kapetanu pred oči!
Tako redom razgledaše sve šta bi kao trebalo nabaviti za prvi razred, pa pređoše kod Gojka. Za njegovu mapu opet beše dosta govora, i ako kmet priznade, da mu je »levizor« zbog mape načinio »premedbu« i da mu je kapetan strogo naredio da još letos mapu nabavi. Ipak on pokušavaše ne bi li se To Moglo i ove godine proći bez mape. Najviše ga je u tom uverenju držala ova okolnost:
— Kako je gospodin Dragoljub cele godine radio bez mape, pa opet dobio peticu!
I za decimalne mere on nađe zgodan odgovor:
— More, šta će ti onolika cimenta ? Gledam u brezovičkoj školi vamilijaz sve sa njima za’ita vodu sa izvora, pa ispušta jednu po jednu u izvor i tamo propadnu. A u onu najveću učiteljka kupi pavlaku od koze. Jok, to mi nećemo!...
— Slike, veliš, a kakve to? — Kurjaka, lisice... Ho, moj brate, da ti donesem kakvih hoćeš koža, pa k’o živo zvere!... Šta će ti kontrave! ... nastavi kmet i zasmeja se slatko.
— Ta nije kod nas škola od juče, dopuni ga ćata; znamo mi šta školi treba, a šta je suvišno. Znate, obrte se on učiteljici i zausti nešto da kaže, al’ ona planu i prekide ga:
— Molim vas, šta ćete vi ovde, ko ste vi ?... Zašto se plećete u ono što ne razumete i što nije vaš posao!...
— Ja, znate... spisak potrebnih stva... stvari da sastavim, zamuca iznenađen i zastiđen kicoš. Beše pocrveneo od sramote, pa ne zna kud će oči.
Gojko prevalio svoje velike sanjive oči, pa ne može da se načudi, a Ljubica oštro odgovori :
— Školski odbor ima svoga delovođu, a vi u školi nemate nikakva posla.
— Molim oprostite... Ja, znate, ’nako... stade mucati preneražen ćato. Jadno njegovo ranjeno srce!... Na prvom ljubavnom koraku morade naići na ovako uniženje...
Kmet i ćata odoše, čudeći se belaju što ih snađe, a učitelji ostadoše još u školi. Čiča Stojan, čim učiteljica iziđe iz škole, dočeka je veselo i sa živim odobravanjem:
— Tako, bratiću, Bog ti dao, tako! Jes’ video, gospodine?... Kažem ja vama: po zubima lole, pa da vi’š kako će da vrte repom. More, prâvo muško ! Ona će i za čiču izvući još pô rublje. Hoće, bratiću, slave mi!...
— Hajdemo da se prođemo malo, obrte se Ljubica Gojku. Još mi glava vri od današnjih događaja.
Gojku se razvedri lice; sa najvećim zadovoljstvom uze on jedan leskovak, što stajaše prislonjen uz duvar, jer se uverio da ga mrze orlovički psi. Pa kao pravi kavaljer fijuknu prutom kroz vazduh i smešeći se reče:
— Da ponesemo oružje... Zli su im psi.
— Jeste. Juče vas u malo ne iscepaše. Ja gledam kroz tarabu kako ne umete da se branite, odgovori mu ona i zacenu se od smeha, sećajući se jučerašnjeg prizora, kad psi saleteše jadnika sa sviju strana, a on se samo obrće i baca nogama u stranu, i ako nosi štap u ruci.
— He, ono je bilo iznenada... bio sam zbunjen.
Oni prođoše kroz seoski sokak, po kome ležaše sitna, istucana, laka prašina, u koju upadahu noge do članaka. Okolo drveće beli se i tamni od sure, debele prašine, koja je u gustim slojevima popadala po lišću, po zrelu voću, po stablu i travi ispod njega. Oseća se zadah prašine, pomešan sa stočnim izmetom. Najedared sokak se pregradi gustim, neprovidnim, ogromnim oblakom prašine, koji se približavaše šetačima.
— Uh, kako ćemo sad? viknu Ljubica.
— Ništa... proći ćemo, reče veseo Gojko, koji je bio na desetom nebu od radosti: »izgrdila je ćatu, a mene sama zove u društvo«.
Odjednom ih poklopi oblak, uši im zagluhnuše od blejanja ovaca, a pored njihovih nogu snovahu ošišane, pognutih glava do zemlje, site i dobre ovce. Gusta sura prašina, koja se prema suncu prelivaše u neko crvenilo, stade ih štipati za oči, stade se uvlačiti u nos, u uši, stade padati za vrat, na glavu, po licu, svuda... Jedva iziđoše i dahnuše slobodno. Ali tamo daleko pred njima viđaše se drugi, još veći oblak, koji im se naglo približavaše. Oni svrnuše u jedno sokače i malo zatim nađoše se pod jednim humom, što se ponosno izdigao nad kosom, po kojoj se pružilo selo. Nabraše zrelih, sočnih, nabreklih od jedrine šljiva, pa se ispeše na hum.
Pogled sa huma na selo i okolinu beše čaroban, zanosan. Pod njima se zelene gusti zreli voćnjaci, treperi šarenilo po gradinama sa povrćem, viju se čardaklije po nekoj usamljenoj dunji ili šljivi, a iz te sniske zelene gustine izdvojio se ponosno u visinu po neki brest, ili se izvio tanahni jablan... I kroz to jednostavno zelenilo crvene se krovovi kuća, bele se na njima dimnjaci, a iz njih se izvili daleko i pravo u visinu beličastosrebrni stubovi dima, koji se na ovom večernjem zatišju samo ljuljuškahu, dok se na velikoj visini ne rasture i raziđu po vazduhu... Nad selom se nose glasovi stoke koja se vraća s paše, pasa i dece koja ih dočekuju, petlova i druge živine koja se sprema za legalo; sve se to spojilo u jedan samobitni, naročiti zvuk koji se nosi preko voćnjaka i kuća, prodire kroz guste oblake prašine, što su se ponegde podigli, pa se prema suncu prelivaju i svetle nekom ljubičastom bojom, — nosi se taj večernji zvuk i bruji daleko širinom, čak tamo do kraja potesa, kuda vijuga, zelenom dolinom, srebrnasta uska rečica...
A tamo dalje, iza potesa, dokle ti god oko dopire, pružila se čas talasasta čas ravna polja, po kojima su naizmence razasuti potesi, sela i šume, i tako sve do kraja vidokruga. Po potesima se žute požnjevene strnjike, ili se zelene podotavljene livade po sniskim lukama, ili se crne preorane i zasejane njive... Iznad sela se, tamo u daljini, podigla tanka probojna izmaglica, a tamo još dalje se, u gustoj magli, gordo i veličanstveno dižu moćne ogromne planine, deleći se u sve više i sve dalje krugove, koji su umotani u sve gušću tamu, dok se tako u toj neprovidnoj tami sasvim ne izgube iz očiju...
I sve to što se pruža pred očima naših do šljaka obasjalo je rumeno sunce poslednjim zracima svoga zalaska, prsnula je vatrena svetlost po tom nedoglednom prostranstvu i obojila ga čudnim, raznim bojama, te sve treperi, sija se i preliva pod jasnim nebesnim svodom, koji se, i sâm osvetljen žarkom rumenom svetlošću, nadneo nad ovim kitnjastim prostranstvom, pa ga, kao ono svemoćni duh, zadiše svojom veličanstvenom beskrajnom večnošću...
Ljubica i Gojko stajahu nemi, začuđeni pred ovim retkim prizorom, oči im lutahu s jednog kraja na drugi, a po licu se razlilo ushićeno čuđenje. Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više, tamo u nedogled, onoj beskrajnoj večnoj istini...
— O, kako je divno! uzviknu Ljubica posle dužeg ćutanja i posmatranja. — Ovde treba često da izlazimo sa decom.
— Jeste... da... naročito je meni za zemljopis...
— Hoćete šljiva? reče ona posle dugog ćutanja i gledanja, pa mu pruži iz ruke nekoliko komada.
— A, hvala! ... reče on, pa uze šljive, i ako je i sam dosta nabrao i nosio ih u džepu. Ali zar da se ne koristi ovom prilikom i ne uzme pravo iz njene ruke zrele plodove ? O, kakvu toplotu oseti u njenoj ruci, kako su meki, kako li nežni oni jedri punački dlanovi!... I to on oseti samo za jedan mig, dok uze šljive sa njene ruke.
Nu Gojko nađe da treba i njemu što reći, da je nezgodno ovo dugo ćutanje, pa se obrte saputnici:
— Vidite tamo daleko... tamo hej, gde se savija svod nebesni, vidite, u gustoj magli dugačke planinske vence... od tih venaca dižu se bliže ovamo sniska brda i humovi. Pod njima teče moja šumna Morava...
— A, vi ste Moravac?
— Da, odgovori on, a iz očiju mu nestalo one sanjivosti, pa bije iz njih živi jasni oganj. On beše veoma zadovoljan, što mu ovako lepo ispadoše ovo nekoliko reči.
Ljubica ga pogleda pažljivo. »Ta on je krasan čovek, dobričina, reče ona u sebi, ali šta ćeš mu kad je ovakav, jadnik. No ništa, bar ću sa te strane biti mirna, jer i njih ima svakojakih.«
— Izvinite, molim vas, ali znate: nas novake sve interesuje, obrte mu se ona, gledajući u zemlju. — Kakve ste ocene dobili do sad?
— Sve odlične, odgovori on onim blagim tonom, u kome nema pi malo hvalisavosti.
Ljubica ga pogleda sa nemim poštovanjem.
— Da li je mnogo teško postići takav uspeh?
— Pa nije lako... Treba raditi neprestano i o voljom. A sa samim prvim razredom treba svakad postići odličan uspeh; To nije mnogo teško.
— To znači da ja do godine na ispitu treba da dobijem peticu?
— Pa.. trebalo bi... reče on, smešeći se i gledajući u daleke planinske vence. — Gledaćemo da dobijete... Ja ću vam biti na usluzi svakad, kad vi zaželite.
— Hvala vam unapred. Mi ove godine nismo ni praktikovali školski rad: nastavnik nam imao neke mnoge honorare, pa nije ni imao kad da nas vodi u vežbaonicu.
— To je rđavo, vrlo nezgodno!... reče on mršteći se. Vežbanje poslednje godine vredilo bi vam više od sve šestogodišnje teorije... Pustiti decu tako u svet. !.. nastavi on gotovo više u sebi i na licu mu zaigra ljutnja.
— Ha, pa mi ćemo da omrknemo ovde, uzviknu ona, videvši da je sunce zašlo.
Oni se uputiše niz brdo, govoreći o poslu koji ih sutra očekuje.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|