Седамдесет анегдота/12

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Седамдесет Анегдота  (1911) 
Писац: Андра Гавриловић
Петар Протић Сокољанин
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића


ПЕТАР ПРОТИЋ СОКОЉАНИН[уреди]

1.[уреди]

Даровити омладинац Петар Протић Сокољанин, чије су песме главна садржина првог издања лицејске београдске омладине „Невен Слоге“, важио је у омладини као представник тако зване народне струје.

Као лицејац имао је стан у почетку данашње улице Цара Уроша, а да би се знало у којој од многих ситних кућица станује вођ школске омладине, истакао је био на прозору своје собе нарочити знак. У целом се Београду знало да је обележје његова стана — крупан клип црвенкаста кукуруза, који је у прозору стајао усправно.

Избор таког обележја Срби су весело поздравили, а Турци су сматрали и то као нешто управљено против њихнога господства, те су ишле жалбе чак и самоме паши, који је тужакања прекидао слегањем раменима и кратком речју, изговараном кроз густ дим богатих наргила:

— Јолпаз-ђаур!

страна 44

2.[уреди]

Овај вођ лицејске омладине имађаше и у самом грађанству престоничком — своју партију. На просветно-политичким зборовима, који су се обично држали у Београдском Читалишту, то се увек потврђивало. —

На једном таком скупу неки противници Протићеви прекореше једнога тртовца што се „поводи за дечјом памећу“ кад се зна да „телад никад не ору“. Прекорени им трговац одмах одговори: „Одиста дете и теле имају сличности, али не толико колико Протићеви противници и стари волови!“