Седамдесет анегдота/11

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Седамдесет Анегдота  (1911) 
Писац: Андра Гавриловић
Ђорђе Малетић
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића


ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ[уреди]

1.[уреди]

Директор Београдске Гимназије и заступник старијих идеја у књижевности, Ђорђе Малетић, бејаше у дуговременој противности са слободњаком свога доба и професором Велике Школе Миланом Кујунџићем Абердаром. Та се противност није тајила ни на часовима међу ђацима.

Једнога часа Абердар говораше о лепотама „Горскога Вијенца“, истичући како Малетић тако дело унижава само зато да би глорификовао „своје морске апотеозе“ — а ту је мислио на Малетићево дело „Апотеоза Карађорђу“. По свршеном часу неки ученик слети доле — а Гимназија је била у истој згради — па све исприча Малетићу који се спремаше да пође на час Поетике.

Још истога часа Малетић предаваше ђацима о томе како има слабих песника, па рече:

— Ето, на пример, цела једна песма

код Абердара гласи: страна 42

„Вид’о сам те — заволео сам те.
„Вид’ла си ме — заволела си ме.
„Млади били,
„Па смо се љубили!“

Изговоривши то, Малетић љутито подвикну:

— Смућкај па пролиј!

То је било — мило за драго.

2.[уреди]

Малетић је много и много година био противник идеја Вука Караџића — а надомак Вукове стогодишњице сео је па је написао познату алегорију у славу Вукову.

Чувши да то ради, један га стари књижевни пријатељ његов прекори, а Малетић му хитро и лепо одговори:

— Па зашто нам је Бог дао дуг век, ако не зато да се — поправимо…