Светислав и Милева/3
3.
СЕЛИМИР, ПРЕЂАШЊИ
СТЕФАН: Добро нам дошао, дедо Селимире!
СЕЛИМИР: Добро нам је, синко, одавно потавнело! Зло нас гони и судбина још мачеве оштри. Ах, Боже мој! Зашто рана моја није била смртоносна, те не бих несрећу земље очима гледао?!
СТЕФАН: Ал' јој не би ни у чем ни помоћи могао. Добри старино, ти си један од родољубаца остао, на које је покојни отац мој надежду полагао: дај лека, помози, о, помози домовини!
СЕЛИМИР: Ево ме готова за род српски највсћи терет на слаба метнути рамена: посртаћу, издисаћу, а кећу гласа ни јаука пуштати. Ал' је тешко и претешко залечити рану ову!
МИЛИЦА: Ми смо намислили отправити посланике турскоме цару.
СЕЛИМИР: Турскоме цару?! Чега ради?
МИЛИЦА: Да мира просе.
СЕЛИМИР: Посланик од Бајазита всћ је овде, и ја чрез њега долазим.
МИЛИЦА: О небо! Ова брзина ништа на добро не носи. Но саслушати га морамо. (Звони. Дворослужитељ дође). Нека уђе посланик турски. (Служитељ одлази). Час Србљима последњи куца, то ми срце каже. Но судбина је разгневљена, умирити је морамо.
|