Светислав и Милева/2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   1 2. 3   ►

2.

МИЛИЦА, ПРЕЂАШЊИ


МИЛИЦА: Нашто жалости онде места давати, где се о помоћи мислити мора?! Стеване сине, пробуди се! Унинијем отаџбина ништа не добија.
СТЕФАН: Унинијем, мати, цела тоне земља. Погледај на Косово, црни онај гроб свега што је Србину драго и свето. Сјајност, и слава, и слобода, свакоме мила, онде сахрањена лежи. Ми смо останци овога плачевнога лика, и камо срца, мајко, које неће при овоме помислу на четворо пући?! Не унивати, не тужити и уздисати, но крваву сузу проливати мора сваки, који цену Српства у правој мери осећа. О, зете, проклети Вуче, до тога ли те славољубије довести могаше, подло чедо паклом задахнуте злоће!
МИЛИЦА: Не спомињи то мрско име, не пуни ми срце новим туге отровом: да је убица славе српске јоште у животу. Остави га, сине, ономе судији, који поступке људи неумитним цени оком, а ми се обратимо, куд нас дужност позива. Народ је на нас надежду упро, од нас чека помоћи. Како ћемо ране му залечити? Како ћемо га сачувати од других беда, које му непријатељи кивно приправљају? Земљу, сине, ваља да бранимо, јер ћемо за њу тешки одговор давати пред Богом.
СТЕФАН: Хоћу је, мајко, бранитн до последње капље крви; браннћу је, мајко, као што су је и преци наши ватрено бранили. Та ваљда није све јунаке прогутало Косово?! Има детићâ, којима ће радост бити за отечество крв пролити скупу. Док је овога о бедрици мача, и док је мени Лазара и Светислава мојега: нећу допустити да Србин носи туђе ропства ланце! Чете ћу од самих младића накупити, јер је младост одважнија за домовину умрети своју. Мудри совети искуством богатих стараца нека нас руководе, и ова свеза млађаних мишица нека поврати отаџбини стару моћ и сјајност!
МИЛИЦА: Љубов те, сине, отечества распаљује, она ти улива снагу, која се у твом само уображењу налази. Не можемо се ми, Стеване, борити: прошло је оно време, кад су Србљи сложно на непријатеља ударали. Сад један другом добра не жели. Где јс Вук? Са собом одвукао језгро војске српске, граби и отима земље и градове, круну гледи са убитком среће српске да присвоји, несрећник. С ким ћеш војевати? Са Свстиславом, с децом?! О, сине, лепа јс младост, пуна жара родољубија; али праву своју снагу не познаје. Ми би једва десету част онолико људи сакупити могли, колико би Бајазит нама противуставио. Видиш ли ти да се престол Цариграда потреса и да Европа стрепи од оружија турског!?
СТЕФАН: Шта нам дакле радити ваља?
МИЛИЦА: Поступити другим начином. Ми морамо тражити мира код Турчина: једно, што је одсудну битку добио, а друго, да нас — ах! — и од нападања проклетога Вука брани. Каква клетва сустиже Србију, кад морамо против рођенога зета да тражимо помоћи!
СТЕФАН: Мир, мати, велиш?! И ја мир љубим. У миру земља благодатне плоде своје богато излива, у миру се устави и закони крепе; војник тражи покој, ратар иште мир, и ја велим: мир да буде! Но ако нас овај мир скупо стане?
МИЛИЦА: У нужди се, синко, све скупље купује. Да пошљемо посланике: нека Бајазиту представе да ћемо му годишњи данак плаћати, само да нам земљу не раздире више.
СТЕФАН: Кад се на ино не може, нека иду! И, о да би Бог дао, да на том останс! Ах! Срце ми се цепа при помпслу, да је Србин постао робом; али је судбина строга. Нека иду! Ево нам и деде Селимира, нека и он чује шта смо закључили.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.