Svetislav i Mileva/3

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO PRVO
◄   2 3. 4   ►

3.

SELIMIR, PREĐAŠNjI


STEFAN: Dobro nam došao, dedo Selimire!
SELIMIR: Dobro nam je, sinko, odavno potavnelo! Zlo nas goni i sudbina još mačeve oštri. Ah, Bože moj! Zašto rana moja nije bila smrtonosna, te ne bih nesreću zemlje očima gledao?!
STEFAN: Al' joj ne bi ni u čem ni pomoći mogao. Dobri starino, ti si jedan od rodoljubaca ostao, na koje je pokojni otac moj nadeždu polagao: daj leka, pomozi, o, pomozi domovini!
SELIMIR: Evo me gotova za rod srpski najvsći teret na slaba metnuti ramena: posrtaću, izdisaću, a keću glasa ni jauka puštati. Al' je teško i preteško zalečiti ranu ovu!
MILICA: Mi smo namislili otpraviti poslanike turskome caru.
SELIMIR: Turskome caru?! Čega radi?
MILICA: Da mira prose.
SELIMIR: Poslanik od Bajazita vsć je ovde, i ja črez njega dolazim.
MILICA: O nebo! Ova brzina ništa na dobro ne nosi. No saslušati ga moramo. (Zvoni. Dvoroslužitelj dođe). Neka uđe poslanik turski. (Služitelj odlazi). Čas Srbljima poslednji kuca, to mi srce kaže. No sudbina je razgnevljena, umiriti je moramo.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.