Svetislav i Mileva/3
3.
SELIMIR, PREĐAŠNjI
STEFAN: Dobro nam došao, dedo Selimire!
SELIMIR: Dobro nam je, sinko, odavno potavnelo! Zlo nas goni i sudbina još mačeve oštri. Ah, Bože moj! Zašto rana moja nije bila smrtonosna, te ne bih nesreću zemlje očima gledao?!
STEFAN: Al' joj ne bi ni u čem ni pomoći mogao. Dobri starino, ti si jedan od rodoljubaca ostao, na koje je pokojni otac moj nadeždu polagao: daj leka, pomozi, o, pomozi domovini!
SELIMIR: Evo me gotova za rod srpski najvsći teret na slaba metnuti ramena: posrtaću, izdisaću, a keću glasa ni jauka puštati. Al' je teško i preteško zalečiti ranu ovu!
MILICA: Mi smo namislili otpraviti poslanike turskome caru.
SELIMIR: Turskome caru?! Čega radi?
MILICA: Da mira prose.
SELIMIR: Poslanik od Bajazita vsć je ovde, i ja črez njega dolazim.
MILICA: O nebo! Ova brzina ništa na dobro ne nosi. No saslušati ga moramo. (Zvoni. Dvoroslužitelj dođe). Neka uđe poslanik turski. (Služitelj odlazi). Čas Srbljima poslednji kuca, to mi srce kaže. No sudbina je razgnevljena, umiriti je moramo.
|