Светислав и Милева/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   3 4. 5   ►

4.

ОСМАН, ПРЕЂАШЊИ


ОСМАН: (поклони се). Цар Бајазит кнегињу Милицу и њене синове поздравља! Добро познаје храброст Србаља, о којој се недавно ма пољу Косову уверио: чествује такав народ и уважава, и зато ти својевољно мир подноси. Услови су кратки: да му твоја два сина с десет хнљада војника у помоћ шиљеш. А да видиш како Бајазит с тобом искрено мисли, саму кћер твоју најмлађу жели имати за жену.
МИЛИЦА: (пробледи).
СТЕФАН: Милеву за жену?!
ОСМАН: Јест, то Бајазит, цар мој, жели. До сутра се надам одговору. (Одлази).
СТЕФАН: (дуго укочен гледа матер). Мати!
МИЛИЦА: Какав глас! Не, неће тога бити! Дете моје не дам, ономе је недам, којега је само име кадро нежно срце поразити њено! Ах! Ово је жертва, која ми душу потреса. Милево, потпоро несрећне матере твоје, тебе да изгубим? Не, тако ми Бога! Пређе нека се Косово још једанпут крвљу полије Србаља! Стеване сине, осећаш ли силе, да кући својој помогнеш? Купи војску! Сама ћу с вама поћи! Женско ово срце неће се устрашити при ужасном проливању крви. Само Милеву не дам, дете не дам крвнику у нокте!
СЕЛИМИР: О, царице, из тебе чувство материно говори. Но ти ниси само Милеви мати, већ цела Србија. тебс тим лепим именом поздравља, и свака је дева српска твоја кћи, која од тебе спасенија чска. Дужност ти је, мајко земље, за најмање чедо твоје старати се.
МИЛИЦА: Куда те, старче, ослабљена чувства воде? И оно хоћеш да порушиш, што нам је природа као најлепши цвет у прсими потхранила. О, иди, расказуј науку ову слабоумнијој од мене. Која дете своје не љуби, ни земљу љубити не може.
СЕЛИМИР: Или боље: која земљу не љуби, пред матерњим чувством као претворна опсена кука. Да су тако браћа твоја мислила, и сад би их гледала код тебе. Њих си без суза на војску испратила; испратила кнеза, твога незаборављеног супруга; сахранила сву твоју родбину с оним чувством, које је великога Душана, твога брата, онако дивно одликовало. Сад те љубов к Милеви тако слабом учини, која ће нашег непријатеља укротити. Царице, кнез Лазар гледи на поступке твоје.
МИЛИЦА: О, кад Селимир тако говори, Селимир, који зна шта је Милеви Светислав!
СЕЛИМИР: Светислав је мој јединац, царице, и њега бих три пут сопственим очима на смрт испратио, па ни сузу испустио не бих, кад би добро постојбине наше то од мене захтевало. Не тужи, светла кнегињо: ја ћу сам с Милевом и Стеваном поћи. Ако ме надежда не вара, још се може све другојачије променити. Али срце материно мора кћерцу засад да прегори.
МИЛИЦА: Мора?
СЕЛИМИР: Заиста, мора.
МИЛИЦА: Дакле иди, несрећна кћери моја, једина утехо у горкој тузи твоје јадне мајке; иди, да и тебе изгубим! Све ћу изгубити што ми је драго и мило, и опет ће Србија остати сироче. Ах! Сакрићу сузу ову од Селимира, да љубов материна не уцвели љубов к отаџбини. (Брзо отиде, рукама очи покривши).
СТЕФАН: Света сени оца мојега, видиш ли? Твојом кривицом није, што Србију постиже ово. Приспео је последњи час твом несрећном народу: расејаће се, утаманиће се, дне ће своје изван миле отаџбине оплакивати, јср је трострука беда за несрећну овцу, кад с вуком мора у сродство да ступа.
СЕЛИМИР: Синко, теши жене као јунак, а не умножавај невољу мечтама ума. Та још се може све то размимоићи.
СТЕФАН: И да војска српска поради Бајазитовог славољубија крв пролива своју, крв која је потребна још за какво Косово! Да несреће наше превелике, кад морамо сами, нашим сопственим рукама, гроб себи да копамо!
СЕЛИМИР: О, зашто ме ниси, Косово, прогутало! Сваки дан доноси беде, за десет година човеку премноге. Бедна Србијо, несрећни Селимире! (Отиде).
СТЕФАН: Срећан си ти, старче, јер те ноге неће одржати, да беду земље довршену видиш! На ово је Стеван осуђен.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.