Сватовске песме као саставни део свадбених обичаја у селима око Сврљига
Сватовске песме као саставни део свадбених обичаја у селима око Сврљига Радослав Раденковић. Год. 15, бр. 6 (новембар-децембар 1975), стр. 81-88.
Бележећи песме, које живе у народу сврљишког краја, запазио сам да се скоро ни о једном обреду није сачувало толико песама колико их има везаних уз свадбене обичаје. Оне су, поред љубавних[1], истовремено и најлепша и најцеловитија песничка остварења. Овако велики број песама сачувао се, свакако, захваљујући њиховој донедавној примени. Јер, све до пре двадесетак година, оне су се певале исто онако и у истом обиму како се, највероватније, то чинило и у давна времена. Мећутим, некако у периоду од 1950. године њихова примена је почела да јењава у овом крају, а већ шездесетих година — оне се више нису могле чути ни на једној свадби. Свадбеном чину придавало се много; по томе каква је свадба, мерио се углед породице, њена економска моћ, њени унутрашњи односи; о свадбама и даровима дуго се прнчало по селу, па и ван њега. Скоро сваки детаљ био је на неки начин изложен „јавном гласу”. Зато су свадбе дуго припремане; годину, па и две, јер све је ваљало здраво припремити и тврдо испланирати. Отуда су, свакако, и сватовске песме морале бити на достојној висини тога догаћаја. Иначе, саме свадбе као славље, трајале су два, три па и више дана. То време, поред осталог, било је испуњено и песмом. Сваки обичајни тренутак пропраћен је стиховима. Ти стихови су, у ствари, и једна посебна врста људске комуникације: да се саопшти намера, похвала, шала или „покуда”. Певале су их, обично, по четири девојке и го у паровима по две. Први пар је „запевао", а други „отпевао”. Практично, то значи ово: први пар би отпевао прва два стиха:
Бела Јано, лице ти румено,
окрени се мајке на трагове, —
а други пар би поновио то исто, истом мелодијом и скоро истом јачином гласа. И све тако до краја песме.
Пошто су у питању две свадбе: девојачка и младожењска, песмом су се пратила оба славља.
С обзиром на то да је постојао један строг ред: (по реду се ишло, по реду даривало, по реду се јело и пило, по реду наздрављало, по старешинству и важности натпевало) по коме су се одвијали свадбени догаћаји и то почев од просидбе, преко свадбе као најважнијег чина, па све до повратка с невестом младожењином дому после чега је
настајало опште весеље за зване и незване — то су се и песме кретале тим истим редом, а било их је уз сваки обредни гренутак или обредни чин. Отуда су и ове песме разнолике и по намени, и по садржини, јер је једно било другим условљено. Будући да су се ове песме певале и у невестином и у младожењином дому, да су биле пратилац скоро истоветних догаћаја, постоји велики број песама које се понављају. То је био разлог да сам за овај рад узео онај најважнији тренутак, карактеристичан за обе породице, а то је полазак из младожењиног дома, боравак у дому невесте, и поновни повратак. Ово из разлога што се на тој релацији одвија и најзанимљивији део свадбеног ритуала. Прво, ту су присутне обе породице; друго, ту су обе певачке групе које певају и које се натпевају; треће, ту је родбина обеју страна и, што је најважније, у тој атмосфери пружа се и најцеловитија слика свадбених обичаја овога краја.
Мада се сватовске песме не могу у потпуности разумети ако се не познају и свадбени обичаји са којима су оне у тесној вези, овога пута се нећу задржавати на тим обичајима; нешто из разлога што сматрам да су они већ довољно познати[2], а нешто и због тога што ће на многе од њих указати и саме песме као и претходна објашњења која дајем скоро уз сваку песму. Дакле, циљ ми је да песма, као вечити пратилац тих обичаја, и својом лепотом и својим садржајем, сама говори о њима. Она ће то умети искреније, изворније и боље. Јер, у песмама се сачувало и много тога, чега извоћачи и нису били свесни, тако да ће овде проговорити наша далека прошлост, васкрснути лоза живљења.
Тежио сам да сачувам хронолошки ред догађаја, и надам се, да сам у томе успео.
У оквиру припрема за свадбу вршена је и подела рада. Док су мушкарци прибављали дрва и припремали печење, девојке су чистиле просторије, брале цвеће и извијале венце од којих се један стављао на улаз у двориште, изнад капије, а други изнад улазних врата куће. За венце се брао здравац и друго биље за које се веровало да је лековито. Пошто се овај посао обављао и у једном и у другом дому уз њега су везане и две различите песме.
У момачком дому девојке су певале:
Песма која се овим поводом певала у невестином дому много је садржајнија и она, поред осталог, говори о превеликим напорима саме невесте. Из ње сазнајемо да је у таквим, изузетним условима, могуће и оно што се не би очекивало.
Кад из младожењине куће полази за девојку, заједно са сватовима креће и младожења, и његови родитељи, и остале званице. Напред су ишла кола или кочије. У колима су се возиле девојке „певице”. Када би ушли у село из кога је прошеница, девојке би запевале:
Идући кроз село, девојке певају песму намењену младожењиној мајци:
Када се сватови приближе девојкином дому, када почну да одјекују прангије и пушке, тада из девојачког дома изаћу певице, поређају се недалеко од улазних врата и започну песму:
За то време девојке са младожењине стране не певају. Оне су заједно са сватовима. Када сватови отворе капију, они застану очекујући да се пријатељи здраве и да домаћин дозволи улазак, а девојке певају:
А онда, када се читаво двориште испуни сватовима и званицама, када се развију барјаци, а музика удари у глас, дакле, када у невестином дому све почиње да ври, тада се поново огласи песма девојака. Слика коју она пружа, прелази границе једног описа и својом метафориком ствара још згуснутију атмосферу:
И следећа песма, коју такоће певају девојке из невестиног круга, односи се на младожењу. Она је директно усмерена њему и има помало подругљив тон:
Када се ова песма заврши, јавља се песма девојака које су дошле са сватовима. Оне, на неки начин, пркосе девојкама, тј. њиховој констатацији да младожењу „неће њихова лепотана”:
Пошто ова песма буде отпевана, на вратима се појављује невеста која „мири” зараћене стране. Она почиње да маше белим пешкиром високо изнад главе, а одмах затим јављају се девојке из њене пратње. Оне тада почињу помало необичну песму у којој је присутна и девојачка „клетва” и нека врста наредбе:
И тако, док песма траје у дворишту „дружба“ постаје све веселија, све раздраганија; (добило се одсбрење за улазак у кућу), одјекује цика и вика, пуцњава из пушака учеста, а све је то знак да су сватови почели да „улазе”.
Пошто сватови ућу, а пријатељи заузму своја места, поново се јавља песма девојака. То је песма „на соборник и совру”, а истовремено њоме се ставља до знања да се може почети с ракијом!
Тада устаје домаћин, девојкин отац, подиже чашу с ракијом, наздравља пријатељима и званицама, благосиља младенце „да скину по слнце и по ветар”, сватови и пријатељи се дижу, куцају чашама и испијају ракију „на искап”.
Пошто се поново „наслужи” ракија, започиње нова песма намењена невести:
Чим се песма заврши, појављује се невеста са својим пратиљама. Док се она рукује, (док се здрави! са сватовима, девојке почињу другу песму:
Пошто руковање дуже траје, јер су обично сви столови уоколо пуни сватовима и званицама девојке стижу да отпевају и песму намењену свекру, тј. младожењином оцу:
Када се заврши церемонијал „здрављења” и када млада примивши дарове (свако је дарује када га пољуби у руку) изађе из собе, сватови настављају да мезе и пију ракију, а девојке започињу песму, које је намењена невестином оцу, с тим што после сваког стиха умећу нови стих: „Бела Радо, напи се ракијо”:
Држећи се неког хијерархијског реда који је ко зна када успостављен и ко зна зашто, девојке сада почињу песму будућој свекрви. У песми се најављује скори долазак невесте, будуће радости и замене у послу:
Дакле, песма нас истовремено информише шта је све била у обавези да ради једна жена сеоског домаћинства а самим тим она одређује и њен положај у породици.
После краће, или дуже паузе, девојке отпевају и песму невестиној мајци. Песмом се изражава ко лебање ове жене, јер њена кћерка је још ту, а колико док сване треба да пређе у туђи дом, да „плеви њиве и музе стадо”. То мајка као да не може веровати и зато јој се, кроз песму, поново скреће пажња на ту неизбежност:
Иза ове песме, по обичају настаје дужа пауза, а затим девојке напомињу да треба оставити љуту ракију и почети са другом, грејаном, или мећеном. Тај обредни тренутак захтева ова песма:
У међувремену послуга поставља кондире са грејаном ракијом, приносе одређену храну, још увек мезе, а девојке настављају са својим песмама и то по реду и старешинству. Пошто су отпеване песме невести, свекру, свекрви, оцу и мајци девојкиној пева се куму:
Куму се пева и ова песма:
Старојка, или како се то најчешће у овом крају каже, стари сват, по важности је друга личност, иза кума. Зато се и њему пева а песама има много више него што ћемо их овде навести, јер се све оне, углавном, своде на исту тему. Старојка се пита како је путовао, какви су његови сватови; како су коњима горе пребродили. Врло често се од старојке захтева да обузда превелике страсти момака — сватова, или га кроз песму опомињу што није поступио како се то очекивало:
О младожењи такође постоји више песама. У њима се најчешће казује његова збуњеност, страх и нелагодности. То је младић који дрхти и зато га девојке питају „Што му перо без ветар трепери?”.
Ако младожења није стидљив, већ се понаша као и сви остали сватови, девојке га опомињу „коре га” што је такав, што га родитељи нису научили реда. Тада певају.
Постоје и две песме које се певају младожењиној сестри. Ако је удата, онда се пева:
Друга песма пева се ако је младожењина сестра девојка и она гласи:
Међу девојкама које певају, најпопуларнији је девер „младожењски”. По обичају то је рођени брат младожење, ако пак он нема рођеног, онда му је то брат од стрица или тетке. Девер је још и момак па су отуда песме њему намењене пуне девојачке топлине, најчешће љубавне. Мада о деверу има више песама, овде ћемо навести само три, јер сматрахмо да је свака од њих посебно занимљива и по својој поруци и по садржини:
* * *
* * *
Тако се завршава први круг певања. Онда настаје вечера, а затњм весеље које траје све до зоре. У свануће се износе девојачки дарови, а невеста се пресвлачи у свечано рухо. Тада се поново огласи већ замрла песма. Њоме се позива невеста да изађе и прими дарове што су јој донели из младожењиног дома:
Ујутру сватови изађу на двориште и ту настављају са игром. Тада се окупља сва сеоска момчадија и придружује се општем весељу. За то време врше се последње припреме за полазак на венчање. Када све буде готово, брат изводи сестру, невесту. Не држи је за руку, већ за пешкир и „предаје” је младожењском деверу. Девојке овај тренутак пропрате песмом:
Пријатељи, очеви девојке и момка, такође изађу из куће, ту се рукују, „мире се”. То би значило нешто као коначни договор, или каква врста плаћања, пред полазак, па је и то песмом захваћено. Осим тога помињу се и девојачки дарови:
Сада девојка прилази оцу и мајци, рукује се с њима, јер одатле треба да пође на венчање:
На поласку из девојачког дома, уз опште весеље, цику и прасак пушака, девојке отпевају још ово неколико песама:
* * *
Још док девојке певају, кочије с невесчом и младожењом изађу из дворишта и испред свих сватова одјуре улицом. За њима крећу и остали сватови, кола и музика, а левојке отпевају и ову песму:
Идући путем према младожењином дому, девојке не престају са песмом, али се оне, углавном, понављају од оних већ навођених.
Белешке о казивачима[уреди]
- ЈЕВРЕМКА МИЛИВОЈЕВИЋ, рођена је 1887. године у селу Плужини, код Сврљига. Удала се у Давидовац у 24. години. Муж јој погинуо у првом светском рату. Деце није имала ни из првог, нити из другог брака. Песме је казивала „као да их чита", Од многобројних песама, које нам је казивала, овде доносимо: 4, 6. и 21.
- МАРИЈА СТОЈАДИНОВИЋ, рођена је у Галибабинцу 1907. год. Ту се и удала. Као девојка па и касннје, волела је много да пева. Била је, каже, најбоља певица у целом крају. Певала је на преко 30 свадби и ко зна колико је пута ишла у „лазарице". Од ње смо записали: 2, 5, 7, 8, 12, 19, 20, 22 26 и 29. песму, Песме је певала.
- КРИСТА ВУЈИЋ, рођена је 1908. године у Плужини. Неписмена. Расла је у туђем дому, јер је рано остала без родитеља. Песме казује тачно и спада у ред врсних казивача. Њене песме обележене су бројевима: 10, 17, 30. и 31.
- МИЛИНКА ЂОРЂЕВИЋ, рођена је 1920. у селу Извору. Казивала је доста обредних песама од којих овде доносимо: 1, 11, 13, 16, 18, 32 и 34.
- ВУКОСАВА ЖИКИЋ, рођена је у Радмировцу 1915. године. Ту и сада живи. Од ње су записане песме бр. 14, 25 и 27.
- БИСЕНИЈА РАДЕНКОВИЋ, рођена је у Лалинцу 1909. године. Неписмена је. Живи у селу Плужини. Казивала је песме 3 и 9.
- КРИСТИНА АЛЕКСИЋ, рођена је у Мирановачкој Кули 1905. Неписмена је. Сада живи у Нишу. Она је казивала песме: 15 и 24.
- РАДОМИРКА ЂОРЂЕВИЋ, рођена је у Лалинцу, код Сврљига. Полуписмена. Цео живог је провела у овом селу. Сада има 75 година, али је доста крепка и разумна. Казивала је песме: 28 и 35.
- ВАРАДИНКА ЖИКИЋ, рођена у Галибабинцу 1909. године. Неписмена је. Песме је певала, али увек са стрепњом да нису дсбре: „Ја ћу да започнем, а ви ми кажите је л добро." Од ње смо записали више песама, али овде доносимо само једну, 33.
РЕЧНИК СТРАНИХ И ДИЈАЛЕКАТСКИХ РЕЧИ[уреди]
Гледаница — изабрана девојка
Залва — заова
Крупа — врста болести
Кусати — служити се кашиком, јести
Ложица — кашика
Метени — чишћени (мести — чистити)
Нејо — није
Ото — отидох, аорист,
Намољњача — девојка која се молбом натурала
Напорачи — с напором, на силу
Накладоше — наложише ватру
Отоди (ти) —4 одлазити
Невен — врста цвећа
Петли — певци
Пенџери — прозори
Спрам — према
Совра — трпеза
Соборник — хлеб умешен за ову прилику, окићен цвећем
Скута (ти) се — сакрити се
Порта — капија
Чардак — балкон
Продава — продаје
Врвина — путања
Прстеп од иљадо — прстен који много вреди
Сал — само
Плевене — (пљеваљ — коров)
Прочеље — угао стола
Кондуре — цинеле
Перо оката — шарено перо, са срцастим цветом
Стратор — врста украсног дрвета
Горјанин — онај који живи у гори
Диг’ се — устани
Не се срамиш — не стидиш се
НАПОМЕНЕ[уреди]
1. Територија, на којој смо бележили песме, припада сврљишко-заплањској говорној зони староштокавског дијалекта српскохрватског језика.
2. Из доста обимног сакупљеног лирског народног певања, за ову прилику изабрали смо само сватовске песме које на неки начин прате и допуњавају свадбене обичаје овога краја.
3. Песме су бележене на изворном, народном говору и до сада нису објављиване.
4. Полуглас, карактеркстичан за говор овога краја, бележен је волаком а. Ово из разлога што се овај полуглас више и не осећа таквим, већ је то само нешто краћи, напрегнутији глас.
5. Бројеви са леве стране служе уместо наслова и понављају се уз имена казивача.
6. Бележење песама је у народу од 1968. до 1972. год.
Референце[уреди]
- ↑ Преко шездесет лирских љубавних песама из овог краја,
од истог записивача, објавила је нишка „Градина" у броју 3. 1974. године. - ↑ Најпотпуније опис свадбених обичаја дао је Вук Караџић у књизи Црна Гора и Бока Которска. Многи обичаји у потпуности се подударају са обичајима овога краја. Ближе описе свадбених обичаја дао је и Драгослав Антонијевић у књизи Алексиначко Поморавље.
- ↑ У песми 21, помиње се „мрежа за девојку". Међутим, нико од казивача не памти да су невесте у овом крају носиле мреже преко лица.
- ↑ Казивач се сећа да је 25. песма нешто дужа, али не зна њен завршетак. Безуспешан је био напор да пронађем потпунију варијанту, јер је нико од казивача није знао.