Svatovske pesme kao sastavni deo svadbenih običaja u selima oko Svrljiga
Svatovske pesme kao sastavni deo svadbenih običaja u selima oko Svrljiga Radoslav Radenković. God. 15, br. 6 (novembar-decembar 1975), str. 81-88.
Beležeći pesme, koje žive u narodu svrljiškog kraja, zapazio sam da se skoro ni o jednom obredu nije sačuvalo toliko pesama koliko ih ima vezanih uz svadbene običaje. One su, pored ljubavnih[1], istovremeno i najlepša i najcelovitija pesnička ostvarenja. Ovako veliki broj pesama sačuvao se, svakako, zahvaljujući njihovoj donedavnoj primeni. Jer, sve do pre dvadesetak godina, one su se pevale isto onako i u istom obimu kako se, najverovatnije, to činilo i u davna vremena. Mećutim, nekako u periodu od 1950. godine njihova primena je počela da jenjava u ovom kraju, a već šezdesetih godina — one se više nisu mogle čuti ni na jednoj svadbi. Svadbenom činu pridavalo se mnogo; po tome kakva je svadba, merio se ugled porodice, njena ekonomska moć, njeni unutrašnji odnosi; o svadbama i darovima dugo se prnčalo po selu, pa i van njega. Skoro svaki detalj bio je na neki način izložen „javnom glasu”. Zato su svadbe dugo pripremane; godinu, pa i dve, jer sve je valjalo zdravo pripremiti i tvrdo isplanirati. Otuda su, svakako, i svatovske pesme morale biti na dostojnoj visini toga dogaćaja. Inače, same svadbe kao slavlje, trajale su dva, tri pa i više dana. To vreme, pored ostalog, bilo je ispunjeno i pesmom. Svaki običajni trenutak propraćen je stihovima. Ti stihovi su, u stvari, i jedna posebna vrsta ljudske komunikacije: da se saopšti namera, pohvala, šala ili „pokuda”. Pevale su ih, obično, po četiri devojke i go u parovima po dve. Prvi par je „zapevao", a drugi „otpevao”. Praktično, to znači ovo: prvi par bi otpevao prva dva stiha:
Bela Jano, lice ti rumeno,
okreni se majke na tragove, —
a drugi par bi ponovio to isto, istom melodijom i skoro istom jačinom glasa. I sve tako do kraja pesme.
Pošto su u pitanju dve svadbe: devojačka i mladoženjska, pesmom su se pratila oba slavlja.
S obzirom na to da je postojao jedan strog red: (po redu se išlo, po redu darivalo, po redu se jelo i pilo, po redu nazdravljalo, po starešinstvu i važnosti natpevalo) po kome su se odvijali svadbeni dogaćaji i to počev od prosidbe, preko svadbe kao najvažnijeg čina, pa sve do povratka s nevestom mladoženjinom domu posle čega je
nastajalo opšte veselje za zvane i nezvane — to su se i pesme kretale tim istim redom, a bilo ih je uz svaki obredni grenutak ili obredni čin. Otuda su i ove pesme raznolike i po nameni, i po sadržini, jer je jedno bilo drugim uslovljeno. Budući da su se ove pesme pevale i u nevestinom i u mladoženjinom domu, da su bile pratilac skoro istovetnih dogaćaja, postoji veliki broj pesama koje se ponavljaju. To je bio razlog da sam za ovaj rad uzeo onaj najvažniji trenutak, karakterističan za obe porodice, a to je polazak iz mladoženjinog doma, boravak u domu neveste, i ponovni povratak. Ovo iz razloga što se na toj relaciji odvija i najzanimljiviji deo svadbenog rituala. Prvo, tu su prisutne obe porodice; drugo, tu su obe pevačke grupe koje pevaju i koje se natpevaju; treće, tu je rodbina obeju strana i, što je najvažnije, u toj atmosferi pruža se i najcelovitija slika svadbenih običaja ovoga kraja.
Mada se svatovske pesme ne mogu u potpunosti razumeti ako se ne poznaju i svadbeni običaji sa kojima su one u tesnoj vezi, ovoga puta se neću zadržavati na tim običajima; nešto iz razloga što smatram da su oni već dovoljno poznati[2], a nešto i zbog toga što će na mnoge od njih ukazati i same pesme kao i prethodna objašnjenja koja dajem skoro uz svaku pesmu. Dakle, cilj mi je da pesma, kao večiti pratilac tih običaja, i svojom lepotom i svojim sadržajem, sama govori o njima. Ona će to umeti iskrenije, izvornije i bolje. Jer, u pesmama se sačuvalo i mnogo toga, čega izvoćači i nisu bili svesni, tako da će ovde progovoriti naša daleka prošlost, vaskrsnuti loza življenja.
Težio sam da sačuvam hronološki red događaja, i nadam se, da sam u tome uspeo.
U okviru priprema za svadbu vršena je i podela rada. Dok su muškarci pribavljali drva i pripremali pečenje, devojke su čistile prostorije, brale cveće i izvijale vence od kojih se jedan stavljao na ulaz u dvorište, iznad kapije, a drugi iznad ulaznih vrata kuće. Za vence se brao zdravac i drugo bilje za koje se verovalo da je lekovito. Pošto se ovaj posao obavljao i u jednom i u drugom domu uz njega su vezane i dve različite pesme.
U momačkom domu devojke su pevale:
Pesma koja se ovim povodom pevala u nevestinom domu mnogo je sadržajnija i ona, pored ostalog, govori o prevelikim naporima same neveste. Iz nje saznajemo da je u takvim, izuzetnim uslovima, moguće i ono što se ne bi očekivalo.
Kad iz mladoženjine kuće polazi za devojku, zajedno sa svatovima kreće i mladoženja, i njegovi roditelji, i ostale zvanice. Napred su išla kola ili kočije. U kolima su se vozile devojke „pevice”. Kada bi ušli u selo iz koga je prošenica, devojke bi zapevale:
Idući kroz selo, devojke pevaju pesmu namenjenu mladoženjinoj majci:
Kada se svatovi približe devojkinom domu, kada počnu da odjekuju prangije i puške, tada iz devojačkog doma izaću pevice, poređaju se nedaleko od ulaznih vrata i započnu pesmu:
Za to vreme devojke sa mladoženjine strane ne pevaju. One su zajedno sa svatovima. Kada svatovi otvore kapiju, oni zastanu očekujući da se prijatelji zdrave i da domaćin dozvoli ulazak, a devojke pevaju:
A onda, kada se čitavo dvorište ispuni svatovima i zvanicama, kada se razviju barjaci, a muzika udari u glas, dakle, kada u nevestinom domu sve počinje da vri, tada se ponovo oglasi pesma devojaka. Slika koju ona pruža, prelazi granice jednog opisa i svojom metaforikom stvara još zgusnutiju atmosferu:
I sledeća pesma, koju takoće pevaju devojke iz nevestinog kruga, odnosi se na mladoženju. Ona je direktno usmerena njemu i ima pomalo podrugljiv ton:
Kada se ova pesma završi, javlja se pesma devojaka koje su došle sa svatovima. One, na neki način, prkose devojkama, tj. njihovoj konstataciji da mladoženju „neće njihova lepotana”:
Pošto ova pesma bude otpevana, na vratima se pojavljuje nevesta koja „miri” zaraćene strane. Ona počinje da maše belim peškirom visoko iznad glave, a odmah zatim javljaju se devojke iz njene pratnje. One tada počinju pomalo neobičnu pesmu u kojoj je prisutna i devojačka „kletva” i neka vrsta naredbe:
I tako, dok pesma traje u dvorištu „družba“ postaje sve veselija, sve razdraganija; (dobilo se odsbrenje za ulazak u kuću), odjekuje cika i vika, pucnjava iz pušaka učesta, a sve je to znak da su svatovi počeli da „ulaze”.
Pošto svatovi uću, a prijatelji zauzmu svoja mesta, ponovo se javlja pesma devojaka. To je pesma „na sobornik i sovru”, a istovremeno njome se stavlja do znanja da se može početi s rakijom!
Tada ustaje domaćin, devojkin otac, podiže čašu s rakijom, nazdravlja prijateljima i zvanicama, blagosilja mladence „da skinu po slnce i po vetar”, svatovi i prijatelji se dižu, kucaju čašama i ispijaju rakiju „na iskap”.
Pošto se ponovo „nasluži” rakija, započinje nova pesma namenjena nevesti:
Čim se pesma završi, pojavljuje se nevesta sa svojim pratiljama. Dok se ona rukuje, (dok se zdravi! sa svatovima, devojke počinju drugu pesmu:
Pošto rukovanje duže traje, jer su obično svi stolovi uokolo puni svatovima i zvanicama devojke stižu da otpevaju i pesmu namenjenu svekru, tj. mladoženjinom ocu:
Kada se završi ceremonijal „zdravljenja” i kada mlada primivši darove (svako je daruje kada ga poljubi u ruku) izađe iz sobe, svatovi nastavljaju da meze i piju rakiju, a devojke započinju pesmu, koje je namenjena nevestinom ocu, s tim što posle svakog stiha umeću novi stih: „Bela Rado, napi se rakijo”:
Držeći se nekog hijerarhijskog reda koji je ko zna kada uspostavljen i ko zna zašto, devojke sada počinju pesmu budućoj svekrvi. U pesmi se najavljuje skori dolazak neveste, buduće radosti i zamene u poslu:
Dakle, pesma nas istovremeno informiše šta je sve bila u obavezi da radi jedna žena seoskog domaćinstva a samim tim ona određuje i njen položaj u porodici.
Posle kraće, ili duže pauze, devojke otpevaju i pesmu nevestinoj majci. Pesmom se izražava ko lebanje ove žene, jer njena kćerka je još tu, a koliko dok svane treba da pređe u tuđi dom, da „plevi njive i muze stado”. To majka kao da ne može verovati i zato joj se, kroz pesmu, ponovo skreće pažnja na tu neizbežnost:
Iza ove pesme, po običaju nastaje duža pauza, a zatim devojke napominju da treba ostaviti ljutu rakiju i početi sa drugom, grejanom, ili mećenom. Taj obredni trenutak zahteva ova pesma:
U međuvremenu posluga postavlja kondire sa grejanom rakijom, prinose određenu hranu, još uvek meze, a devojke nastavljaju sa svojim pesmama i to po redu i starešinstvu. Pošto su otpevane pesme nevesti, svekru, svekrvi, ocu i majci devojkinoj peva se kumu:
Kumu se peva i ova pesma:
Starojka, ili kako se to najčešće u ovom kraju kaže, stari svat, po važnosti je druga ličnost, iza kuma. Zato se i njemu peva a pesama ima mnogo više nego što ćemo ih ovde navesti, jer se sve one, uglavnom, svode na istu temu. Starojka se pita kako je putovao, kakvi su njegovi svatovi; kako su konjima gore prebrodili. Vrlo često se od starojke zahteva da obuzda prevelike strasti momaka — svatova, ili ga kroz pesmu opominju što nije postupio kako se to očekivalo:
O mladoženji takođe postoji više pesama. U njima se najčešće kazuje njegova zbunjenost, strah i nelagodnosti. To je mladić koji drhti i zato ga devojke pitaju „Što mu pero bez vetar treperi?”.
Ako mladoženja nije stidljiv, već se ponaša kao i svi ostali svatovi, devojke ga opominju „kore ga” što je takav, što ga roditelji nisu naučili reda. Tada pevaju.
Postoje i dve pesme koje se pevaju mladoženjinoj sestri. Ako je udata, onda se peva:
Druga pesma peva se ako je mladoženjina sestra devojka i ona glasi:
Među devojkama koje pevaju, najpopularniji je dever „mladoženjski”. Po običaju to je rođeni brat mladoženje, ako pak on nema rođenog, onda mu je to brat od strica ili tetke. Dever je još i momak pa su otuda pesme njemu namenjene pune devojačke topline, najčešće ljubavne. Mada o deveru ima više pesama, ovde ćemo navesti samo tri, jer smatrahmo da je svaka od njih posebno zanimljiva i po svojoj poruci i po sadržini:
* * *
* * *
Tako se završava prvi krug pevanja. Onda nastaje večera, a zatnjm veselje koje traje sve do zore. U svanuće se iznose devojački darovi, a nevesta se presvlači u svečano ruho. Tada se ponovo oglasi već zamrla pesma. Njome se poziva nevesta da izađe i primi darove što su joj doneli iz mladoženjinog doma:
Ujutru svatovi izađu na dvorište i tu nastavljaju sa igrom. Tada se okuplja sva seoska momčadija i pridružuje se opštem veselju. Za to vreme vrše se poslednje pripreme za polazak na venčanje. Kada sve bude gotovo, brat izvodi sestru, nevestu. Ne drži je za ruku, već za peškir i „predaje” je mladoženjskom deveru. Devojke ovaj trenutak proprate pesmom:
Prijatelji, očevi devojke i momka, takođe izađu iz kuće, tu se rukuju, „mire se”. To bi značilo nešto kao konačni dogovor, ili kakva vrsta plaćanja, pred polazak, pa je i to pesmom zahvaćeno. Osim toga pominju se i devojački darovi:
Sada devojka prilazi ocu i majci, rukuje se s njima, jer odatle treba da pođe na venčanje:
Na polasku iz devojačkog doma, uz opšte veselje, ciku i prasak pušaka, devojke otpevaju još ovo nekoliko pesama:
* * *
Još dok devojke pevaju, kočije s nevesčom i mladoženjom izađu iz dvorišta i ispred svih svatova odjure ulicom. Za njima kreću i ostali svatovi, kola i muzika, a levojke otpevaju i ovu pesmu:
Idući putem prema mladoženjinom domu, devojke ne prestaju sa pesmom, ali se one, uglavnom, ponavljaju od onih već navođenih.
Beleške o kazivačima[uredi]
- JEVREMKA MILIVOJEVIĆ, rođena je 1887. godine u selu Plužini, kod Svrljiga. Udala se u Davidovac u 24. godini. Muž joj poginuo u prvom svetskom ratu. Dece nije imala ni iz prvog, niti iz drugog braka. Pesme je kazivala „kao da ih čita", Od mnogobrojnih pesama, koje nam je kazivala, ovde donosimo: 4, 6. i 21.
- MARIJA STOJADINOVIĆ, rođena je u Galibabincu 1907. god. Tu se i udala. Kao devojka pa i kasnnje, volela je mnogo da peva. Bila je, kaže, najbolja pevica u celom kraju. Pevala je na preko 30 svadbi i ko zna koliko je puta išla u „lazarice". Od nje smo zapisali: 2, 5, 7, 8, 12, 19, 20, 22 26 i 29. pesmu, Pesme je pevala.
- KRISTA VUJIĆ, rođena je 1908. godine u Plužini. Nepismena. Rasla je u tuđem domu, jer je rano ostala bez roditelja. Pesme kazuje tačno i spada u red vrsnih kazivača. Njene pesme obeležene su brojevima: 10, 17, 30. i 31.
- MILINKA ĐORĐEVIĆ, rođena je 1920. u selu Izvoru. Kazivala je dosta obrednih pesama od kojih ovde donosimo: 1, 11, 13, 16, 18, 32 i 34.
- VUKOSAVA ŽIKIĆ, rođena je u Radmirovcu 1915. godine. Tu i sada živi. Od nje su zapisane pesme br. 14, 25 i 27.
- BISENIJA RADENKOVIĆ, rođena je u Lalincu 1909. godine. Nepismena je. Živi u selu Plužini. Kazivala je pesme 3 i 9.
- KRISTINA ALEKSIĆ, rođena je u Miranovačkoj Kuli 1905. Nepismena je. Sada živi u Nišu. Ona je kazivala pesme: 15 i 24.
- RADOMIRKA ĐORĐEVIĆ, rođena je u Lalincu, kod Svrljiga. Polupismena. Ceo živog je provela u ovom selu. Sada ima 75 godina, ali je dosta krepka i razumna. Kazivala je pesme: 28 i 35.
- VARADINKA ŽIKIĆ, rođena u Galibabincu 1909. godine. Nepismena je. Pesme je pevala, ali uvek sa strepnjom da nisu dsbre: „Ja ću da započnem, a vi mi kažite je l dobro." Od nje smo zapisali više pesama, ali ovde donosimo samo jednu, 33.
REČNIK STRANIH I DIJALEKATSKIH REČI[uredi]
Gledanica — izabrana devojka
Zalva — zaova
Krupa — vrsta bolesti
Kusati — služiti se kašikom, jesti
Ložica — kašika
Meteni — čišćeni (mesti — čistiti)
Nejo — nije
Oto — otidoh, aorist,
Namoljnjača — devojka koja se molbom naturala
Naporači — s naporom, na silu
Nakladoše — naložiše vatru
Otodi (ti) —4 odlaziti
Neven — vrsta cveća
Petli — pevci
Pendžeri — prozori
Spram — prema
Sovra — trpeza
Sobornik — hleb umešen za ovu priliku, okićen cvećem
Skuta (ti) se — sakriti se
Porta — kapija
Čardak — balkon
Prodava — prodaje
Vrvina — putanja
Prstep od iljado — prsten koji mnogo vredi
Sal — samo
Plevene — (pljevalj — korov)
Pročelje — ugao stola
Kondure — cinele
Pero okata — šareno pero, sa srcastim cvetom
Strator — vrsta ukrasnog drveta
Gorjanin — onaj koji živi u gori
Dig’ se — ustani
Ne se sramiš — ne stidiš se
NAPOMENE[uredi]
1. Teritorija, na kojoj smo beležili pesme, pripada svrljiško-zaplanjskoj govornoj zoni staroštokavskog dijalekta srpskohrvatskog jezika.
2. Iz dosta obimnog sakupljenog lirskog narodnog pevanja, za ovu priliku izabrali smo samo svatovske pesme koje na neki način prate i dopunjavaju svadbene običaje ovoga kraja.
3. Pesme su beležene na izvornom, narodnom govoru i do sada nisu objavljivane.
4. Poluglas, karakterkstičan za govor ovoga kraja, beležen je volakom a. Ovo iz razloga što se ovaj poluglas više i ne oseća takvim, već je to samo nešto kraći, napregnutiji glas.
5. Brojevi sa leve strane služe umesto naslova i ponavljaju se uz imena kazivača.
6. Beleženje pesama je u narodu od 1968. do 1972. god.
Reference[uredi]
- ↑ Preko šezdeset lirskih ljubavnih pesama iz ovog kraja,
od istog zapisivača, objavila je niška „Gradina" u broju 3. 1974. godine. - ↑ Najpotpunije opis svadbenih običaja dao je Vuk Karadžić u knjizi Crna Gora i Boka Kotorska. Mnogi običaji u potpunosti se podudaraju sa običajima ovoga kraja. Bliže opise svadbenih običaja dao je i Dragoslav Antonijević u knjizi Aleksinačko Pomoravlje.
- ↑ U pesmi 21, pominje se „mreža za devojku". Međutim, niko od kazivača ne pamti da su neveste u ovom kraju nosile mreže preko lica.
- ↑ Kazivač se seća da je 25. pesma nešto duža, ali ne zna njen završetak. Bezuspešan je bio napor da pronađem potpuniju varijantu, jer je niko od kazivača nije znao.