Сатир и човек
| ←Дивји вепар и лисица | Сатир и човек Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Курјачица и курјачићи→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Сатир је дивји човек, илити велики мајмун подобан човеку. Ови једном спријатељи се с правим човеком и пођу у друштву путовати. Ово се случи у зимље добa; зато, зебући човеку руке, прикучаваше их к устма и гријаше их. Сатир га пита шта то чини. Они му одговори да грије руке. Дођу у крчму, гди им се донесе вруће јело. Онда човек, за не опарити се, опет дуваше, расхлађујући то. Дивјак, зачуђен, зашита га зашто сад дува. Ови му каже да расхлађује одвећ врело јело. „Е, кад је тако, а ти остај збогом! С таковим мени пријашељство није угодно из којега уста и вруће и хладно излази.”
„Муж двоједушан и двојезичан неисправљен во всјех путех својих”. Наши веле: Не да се ухватити ни за реп ни за главу; окреће се као ветрени петао; мења се као месец; други час, друга памет у глави; други дан, другојаче намјереније. С најбољим срцем, за своје непостојанство, ником није кадар добра учинити: његови исти сродни и пријатељи не смеду се на њега наслонити: о њему се управ може рећи да у ветар говори; да све што добро рече — учини, био би знаменити човек. „Bουλεύου μεν βραδέως, επιτελεί δε τα δόξαντα σπουδαίως: Совјетуј се полагано, а совршуј што за добро нађеш скоро.” Куј гвожђе док је вруће. Поредак у свачему полезна је и похвална вешт. Ништа не твори без времена, а време способно к чему нипошто не упуштај.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|