Дивји вепар и лисица
| ←Птицоловац и кос | Дивји вепар и лисица Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Сатир и човек→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије и примечаније. |
Дивји вепар оштраше зубе под једним храстом, а лисица га питала мисли ли се с ким борити те оштри зубе. „Не мислим,“ — одговори он — „али ако дође дo невоље, боље нек' су готови.“
Блаженство би било на свету да се може да човек о злу ни мисли, ни говори, нити пише. Благо оном ко нити мисли ком учинити зло, нит се томе од другога боји! Али док год има зла на земљи, они који пишу мораће о њему писати, само с тим намјеренијем да се истребљује колико се више може. А тада ће се најпре почети истребљавати кад сваки почне од себе и од своје куће. Ко хоће да су му други праведни, нека и сам таков к њима буде. „Јелика хошчете да творјат вам человјеци, творите и ви им подобнаја”, учи нас наш небесни учитељ.
Ја не смећем с ума како нам је теготно и досадно кад нам ко често то, пак опет то каже. Ми онда ако и не смемо, или нам је жао рећи му, не можемо да не мислимо: „Та гди ти је памет? Помагај! Казивао си нам то”. Или: „Говори што друго, или се смилуј пак ћути и не дави нас.” Обаче о добродјетељи и о благоразумном владању често напомињати и говорити сасвим је отлично од вишереченога, ово је томе подобно: кад смо уверени да смо коме мили и драги, и кад то желимо и томе се радујемо, по сто пута на дан љубезним својим да нас назива, мило нам је чути. Ко управ љуби просвјештеније разума и добродјетељ, њему се никад неће омразити о свему што к тому управља и споспјешествује слушати и говорити. Бити добродјетељним како би хотели и како знамо да су многи били, то често, за слабост нашу, није у нашој власти, али љубити и у другима разум и богољубна дела, њима желиш уподобити се, за тим чезнути и настојати, то можемо, и то нам врло и помаже за управити на добро стопе наше. Совјетује нас басна да се за свако наше нужно дело за времена спремамо. Оно што ваља да буде данас, не отлажимо на сутра: „О την ευκαιρίαν των πραγμάτων αμελών εκπεσείται της των καλών θύρας: Ко благовременство вешти пренебрегава, испасти ће добру испред двери”, вели Исидор Пилусиотски. Ленивац чека сами дан путовања да се на пут спрема, пак онда: Хе, нема тога, ни овога, ни онога! Ништа ти није горе него с одлагалом имати дело. Време младости блажено је време садње и сејања, ко жели да му јесен мужескога возраста плодовита дође, и да му зима старости спокојна буде. И што је најважније, не само ово маловремено, но и вечно благополучије од младости зависи. „ Блажен раб јегоже обрјашчет господин јего бдјашча”.
Ја добро памтим какав сам у детињству био, и по томе и по другој деци судим; што сам у оно време добро чуо и научио, много ми је у животу помогло. А при томе и доста добро нарав деце познајем, јер сам с њима свуда имао дело за заслужити мој хлеб. Знам да кад се мало приобикну оваковим наравоучителним разговором, весма се у њима услаждавају и ползују. Сад кад се већ приближујем к педесетој години возраста, овакова списанија на различни језици мила су ми. Дакле то што је мени најдраже, најрадији сам љубимим мојим сприопштити, а уздам се да се не варам мислећи да сваком човеку мора за тим много стајати како се од зла чувати и добро живити.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|