Сан Краљевића Марка/8
ОДЕЉЕЊЕ II
УГЛЕД 1
Шума. Један старац, кога дете води.
СТАРАЦ:
Не могу даље. Пусти ме, да се одморим.
ДЕТЕ:
Али, бабо, ако нас стигну!
СТАРАЦ:
Нека стигну, нека ме уморе. Нашто ми је живот? Мене испребијали, Велимира на колац ударили, а Милицу? Милице, Милице, дете моје! — Она је жртва необузданог насиља.
ДЕТЕ:
Хоће ли ово дуго трајати, бабо?
СТАРАЦ:
Бог се на нас разгњевио, дете моје; Бог се на нас разгњевио. Ко зна шта су наши праоци сагрешили. Прича се по народу да је Србија била као Божји рај: насељена, слободна, пуна весеља, срећна и благополучна. Сад — сад је пуста, раздерана, напуњена тугом и несрећом.
ДЕТЕ:
Да се молимо Богу да нам пошље опет оно срећно време.
СТАРАЦ:
Да се молимо, али — ах! Четири стотине година пролива народ крваве сузе, четири стотине година пишти Србин у невољи бедан, и Бог — али ко ће од Бога искати рачуна? Путови су његови непостижни. Ми смо дужни молити се и на њега полагати надежду. Само је тешко, тешко трпети!
ДЕТЕ:
Зашто људи не устају и не терају ове насилнике, који нас тако гњече?
СТАРАЦ:
Е, мој синко, колико је крви тога ради проливено, али је непријатељ силан.
ДЕТЕ:
Зар није ово земља наша? Они су туђини; сваки је јачи у својој кући.
СТАРАЦ:
Кад би сви Србљи били једнога духа, кад би се сложили и на ноге устали, могло би се што и учинити. Али је код нас та жалост, што сваки хоће да је господар, хоће да је већи него други, па воли служити и Турчину, него своме. Отуда је сва наша несрећа.
ДЕТЕ:
То је зло.
СТАРАЦ:
Још какво зло, мој синко! Већ је у пословицу прешло да је Србин бољи туђ слуга, него свој господар; јер сваки хоће да је најстарији, а ни један не гледа за опште добро. Шта је из тога произишло? Раздвојили смо се, распудили смо се; овај хоће онамо, онај овамо; а то је непријатељу мило и драго. Ето, како не можемо да дигнемо главе.
ДЕТЕ:
Ја да сам велики, волео бих служити своме, него туђину.
СТАРАЦ:
Тако сваки мисли, који жели земљи добра. Али колико такових има? Колико се њих потурчило само зато што нису могли трпети да други господари. Из ината предали су Србљи красан град Смедерево, последњу заштиту своју, јер им противно би што жена деспотску власт има. Па какво је грозно следство било овога? Двеста хиљада деце српске, двеста хиљада, половину готово садашње Србије, одвео је цар Мухамед у ропство, те је све истурчио; и то су они силовити јаничари и баше, који нас сада гњаве.
ДЕТЕ:
Ах! Јаничари, то је име страшно. Страшно и ужасно. Тако је Бог попустио
на род српски да га сопствени бич његов бије.
ДЕТЕ:
Бабо, неки се гласови чују!
СТАРАЦ:
Зар и шуму стигла проклетиња?
ДЕТЕ:
Устани да идемо, мене је страх!
СТАРАЦ (устане):
Куда ћемо? Ја сам стар, испребијан, не могу брзо да идем. Него ти се попни где на дрво, па се притаји.
ДЕТЕ:
А тебе да оставим самога?
СТАРАЦ:
Остави, ваљда неће имати више шта са мном чинити. (Чује се ближе викање).
ДЕТЕ:
Хајде, ево их већ близу!
СТАРАЦ:
Не бој се, то су Србљи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|