Сан Краљевића Марка/9
УГЛЕД 2
Станоје Главаш и један сељак. (Воде једнога пустињика ослепљена).
ПУСТИЊИК:
Оставите ме да умрем; нашто живети у оваквом јаду?
СЕЉАК:
Немој, оче, молитва је твоја нужна за народ.
ПУСТИЊИК:
Ах, молитва, молитва! Посадите ме где да седнем, да ме туга не обори земљи.
(Сељак и Главаш посаде га на један пањ).
СТАРАЦ (приђе к пустињику и пољуби га у руку):
Једну још утеху имамо: да ћемо на другоме свету уживати мир и покој. — Благослови, оче!
ПУСТИЊИК:
Бог нека благослови свакога, који се њему крепко моли, а ја — опрости мени, Боже, грешном!
СТАРАЦ (сељаку):
Је ли нова каква невоља?
СЕЉАК:
Беда је превршила меру, јер нам и у светиње дира.
СТАРАЦ (уздахне):
Еј, Боже, Боже!
СЕЉАК:
Трпео је народ доста, подносио је муке и невоље, али до овога није дошло, већ ако онда, кад смо пали на Косову, или кад нам градове први пут поотимаше. Отац Софроније мољаше се Богу и ми се око њега скупили са скрушеним срцем, да нам Бог дарује силе подносити, зулум и невољу; ал' ето ти три сеиза, који таки почну, како смо клечали, час једног, час другог задиркивати. Људи кукавни нису смели речи прословити, док један од њих не извади ханџар и стане светитељима бости очи. Гњев и негодовање промили нам кроз жиле и Јанко Гагић почне га молити да нам у закон не дира. Али на један мах допадну још двојица, и Јанко мртав падне! Народ се престрави и окамени, а они притрче оцу Софронију...
ПУСТИЊИК:
Немој даље! Боже, опрости мени грешном!
СЕЉАК:
Они избоду њему очи, и Бог зна шта би било од нас свију, да није Главаш срећом наиш'о и зликовце које поубијао, које растерао, те нас тако избавио.
СТАРАЦ:
Еј, Боже, еј, Боже! Ја сам мислио да је моја несрећа велика, а каква је ово?
ГЛАВАШ:
Јесте, браћо, где год дођем, свуда наилазим на невољу. Сам не знам, где је зло веће. Колико могу чиним, и не могу довољно да наодбрањујем.
СЕЉАК:
Да човек није самовидац, не би мог'о веровати шта се које шта чини. Нема куће која није какву несрећу претрпела.
СТАРАЦ:
О, бедни народе!
ПУСТИЊИК:
Бедни и пребедни! Бог нека се смилује на нас грешне, и невољу нашу утиша!
СТАРАЦ:
Бог нека се једанпут смилује!
(Сви клекну, и дете).
ХОР:
Ти, који си силним изустио словом:
Свет да буде вечни, и постаде светлост:
Реци да се бедно ослободи Српство,
И престане горко сужанство и ропство!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|