San Kraljevića Marka/8
ODELjENjE II
UGLED 1
Šuma. Jedan starac, koga dete vodi.
STARAC:
Ne mogu dalje. Pusti me, da se odmorim.
DETE:
Ali, babo, ako nas stignu!
STARAC:
Neka stignu, neka me umore. Našto mi je život? Mene isprebijali, Velimira na kolac udarili, a Milicu? Milice, Milice, dete moje! — Ona je žrtva neobuzdanog nasilja.
DETE:
Hoće li ovo dugo trajati, babo?
STARAC:
Bog se na nas razgnjevio, dete moje; Bog se na nas razgnjevio. Ko zna šta su naši praoci sagrešili. Priča se po narodu da je Srbija bila kao Božji raj: naseljena, slobodna, puna veselja, srećna i blagopolučna. Sad — sad je pusta, razderana, napunjena tugom i nesrećom.
DETE:
Da se molimo Bogu da nam pošlje opet ono srećno vreme.
STARAC:
Da se molimo, ali — ah! Četiri stotine godina proliva narod krvave suze, četiri stotine godina pišti Srbin u nevolji bedan, i Bog — ali ko će od Boga iskati računa? Putovi su njegovi nepostižni. Mi smo dužni moliti se i na njega polagati nadeždu. Samo je teško, teško trpeti!
DETE:
Zašto ljudi ne ustaju i ne teraju ove nasilnike, koji nas tako gnječe?
STARAC:
E, moj sinko, koliko je krvi toga radi proliveno, ali je neprijatelj silan.
DETE:
Zar nije ovo zemlja naša? Oni su tuđini; svaki je jači u svojoj kući.
STARAC:
Kad bi svi Srblji bili jednoga duha, kad bi se složili i na noge ustali, moglo bi se što i učiniti. Ali je kod nas ta žalost, što svaki hoće da je gospodar, hoće da je veći nego drugi, pa voli služiti i Turčinu, nego svome. Otuda je sva naša nesreća.
DETE:
To je zlo.
STARAC:
Još kakvo zlo, moj sinko! Već je u poslovicu prešlo da je Srbin bolji tuđ sluga, nego svoj gospodar; jer svaki hoće da je najstariji, a ni jedan ne gleda za opšte dobro. Šta je iz toga proizišlo? Razdvojili smo se, raspudili smo se; ovaj hoće onamo, onaj ovamo; a to je neprijatelju milo i drago. Eto, kako ne možemo da dignemo glave.
DETE:
Ja da sam veliki, voleo bih služiti svome, nego tuđinu.
STARAC:
Tako svaki misli, koji želi zemlji dobra. Ali koliko takovih ima? Koliko se njih poturčilo samo zato što nisu mogli trpeti da drugi gospodari. Iz inata predali su Srblji krasan grad Smederevo, poslednju zaštitu svoju, jer im protivno bi što žena despotsku vlast ima. Pa kakvo je grozno sledstvo bilo ovoga? Dvesta hiljada dece srpske, dvesta hiljada, polovinu gotovo sadašnje Srbije, odveo je car Muhamed u ropstvo, te je sve isturčio; i to su oni siloviti janičari i baše, koji nas sada gnjave.
DETE:
Ah! Janičari, to je ime strašno. Strašno i užasno. Tako je Bog popustio
na rod srpski da ga sopstveni bič njegov bije.
DETE:
Babo, neki se glasovi čuju!
STARAC:
Zar i šumu stigla prokletinja?
DETE:
Ustani da idemo, mene je strah!
STARAC (ustane):
Kuda ćemo? Ja sam star, isprebijan, ne mogu brzo da idem. Nego ti se popni gde na drvo, pa se pritaji.
DETE:
A tebe da ostavim samoga?
STARAC:
Ostavi, valjda neće imati više šta sa mnom činiti. (Čuje se bliže vikanje).
DETE:
Hajde, evo ih već blizu!
STARAC:
Ne boj se, to su Srblji.
|