Русија и Балкан (А. Јелачић) 9
| ←< 8. глава | РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић |
10. глава→ |
Од младотурске револуције до почетка светског рата (1908-14)
Европска ситуација, специјално после састанка у Ревалу и обзиром на Балкан и на положај у целој Отоманској Царевини убрзала је развој ствари у Турској. Комитет »Итихад ве тереки (Јединство и напредак)«, основан много раније ван Турске и који је касније {1906) пренео своју конспиративну делатност унутра царевине, излази из резерве и 3 јула 1908 год, у малој варошици Ресну Нијази Беј диже први барјак »младотурске« револуције. Покрет се брзо шири, освајајући све нове тачке и крајеве. Султан Абдул Хамид попушта и званично враћа уставно стање проглашено још год. 1876 (Митхад-пашин устав). То је, према суду савременика« победа Енглеске«, док Русија показује »изнуђену љубазност«. Руски »грађански агент« (за надзор над извођењем »рефорама«) Петрјајев стално извештава своју владу о току догађаја који не могу а да не изазову у Русији приличну забринутост. Већ 21 јула 1908 год. у јеку револуционарне акције у Турској састаје се ни позив министра спољних послова Извољског »нарочити одбор« од претставника министарстава спољних послова, војске, морнарице и финансија. Изражава се велика забринутост за сâм руски црноморски флот, за положај Русије у Црноме Мору које неће канда више никад да буде »руско језеро«. Претресава се питање могућности окупације обала Босфора. Закључак већања: »ми нисмо готови за самосталну акцију«...
Међутим младотурска револуција покренула је целокупан комплекс балканских, а у вези с њиме и европских питања. Пре свега Аустро-Угарској се жури да још пре него се прилике у Турској колико толико стабилизују, а бојећи се јачања Турске као резултата енергичног деловања свежих и пуних елана и поуздања младотурских снага, барон Ерентал припрема терен за проглас анексије Босне и Херцеговине. Посета руског министра спољних послова Извољског и састанак са њиме у Еренталовом замку Бухлави у Моравској даје аустро-угарском министру прилику да се детаљно поразговара о плану анексије. Разговор се водио у четири ока и оба министра су га приказала на свој начин. Тачно се садржина разговора ваљда никад неће моћи утврдити, али је сигурно да је Извољски био у немогућности да одбије захтев свога аустро угарског колеге, основан на старим (преко тридесет година) уговорима, који су, према речима Извољског »запетљали« целу ствар. Радило се очигледно само о року и начину анексије и зато је Извољски оптуживао Ерентала због нелојалности. Не можемо овде улазити у детаље ове суптилне и у суштини ствари јалове полемике. Али је сва како објава анексије (6 октобра) којој је за један дан претходио проглас независности Бугарског Царства, учинила ванредно јак утисак у Европи и сматра се од стране многих као почетак ере препада и борби која је кулминирала у првом светском рату (угледни француски писац Жил Ромен назвао је, например, први роман своје велике серије романа кроника нашег доба »Шести октобар«).
Иза прогласа анексије отпочела је сложена дипломатска игра у којој је Русија тражила да се ствар изнесе пред једну конференцију сила-потписница берлинског уговора чији је 25 члан био погажен једностраним актом Аустро-Угарске. Поред тога, под утицајем српске реакције на брутални аустро-угарски чин који је Милован Миловановић обележио као »физички бол« Русија је постављала питање територијалвих и других компенсација за Србију. Турска је протестирала и против аустриског и против бугарског свршеног чина. Немачка је потпомагала свога савезника, али трећи партнер Тројног Савеза Италија није био одушевљен, шта више су се у Риму чуле изјаве да Италија мора повећавати своја наоружања због поступака »савезника«, а с друге стране се отворено говорило о »компензацијама« пошто је измењен статус кво на Балкану (компензације су биле предвиђене уговором о Тројном Савезу). Енглеска је заузела доста критичан и неповољан став према анексији док су се у Француској најмање узрујавали.
Цела зима 1908-09 прошла је у знаку »анексионе кризе« и у очекивању тешких заплета. Аустро-Угарска није крила своју намеру да војнички »казни« Србију због њених протеста и иначе због њеног држања, као и због незадовољства које се све више осећало и расло у југословенским покрајинама Двојне Монархије. Криза, у чије сложене перипетије не можемо ту улазити, (навешћемо само посету у Петрограду ондашњег српског престолонаследника принца Ђорђа и Пашића) завршила се тиме што су Русија, а и за ње Србија, биле приморане на попуштање, поглавито под немачком »пријатељском«, као што се онда изјављивало, пресијом која је веома личила на прави ултиматум. Анексију су силе-потписнице признале разменом формалвих нота са Аустро-Угарском. Србија је дала изјаву о својој »незаинтересованости«, Аустро-Угарска је платила Турској 52 милиона круна отштете и евакуисала је Ново-Пазарски Санџак. Поред тога Аустро-Угарска се одрекла свога права, утврђеног у берлинском уговору, да води полицију у црногорским територијалним водама.
Бугарска независност је била признана пошто је Русија примила на се исплату отштете Турској на тај начин што се одрекла 40 ануитета ратне отштете из год. 1878 (додуше Бугарска је закључила у Русији фиктивни »зајам« у одговарајућем износу). Русија, једина од свију великих сила признала је »царски« титул бугарског владара. На тај начин је формално завршена европска криза, изазвана балканским догађајима октобра 1908, али је решење питања било само привидно, тако да су супротности Русија-Аустрија, као и Аустрија-Србија само повећане и заоштрене. Извољски, када је давао Еренталу пристанак на његову акцију очекивао је као контрауслугу помоћ у издејствовању дозволе пролаза руских раних лађа кроз мореузе, али је био у томе преварен.
1909 год. руски цар је посетио итаљанског краља (састанак у Ракониџи). Идући за Италију цар је демонстративно обишао Аустро-Угарску. Састанак у Ракониџи, указивао је на извесно приближавање Русије и Италије, као што се то видело већ и раније када је Италија дала свој пристанак на руску варијанту транс-балканске железнице.
Италија и Русија су обећавале узајамну подршку у питањима Либије и Мореуза. Италија се постепено све више издвајала из комбинације Тројног Савеза. Важније од ове акције руске дипломатије била је њена акција у правцу уједињавања балканских хришћанских држава. Наде које су полагане у младотурску револуцију изјаловиле су се. Анархија и каос су се обновиле у разним покрајинама Европске Турске. Младотурци су унели још једну нову црту у турску политику: то су били покушаји насилне отоманизације турских поданика других вера и народности. Радило се на стварању »отоманског патриотизма«, отоманске свести, отоманске народности... Међутим хришћанске народности су се све више будиле и тежиле за уједињењем са својим сународницима у националним и слободним државама. Прве јаке компликације у вези с тиме избиле су на Криту где су Крићани, вођени од стране Венизелоса, захтевали дефинитивно и радикално решење свога питања присаједињењем Грчкој. Терор против хришћана у другим покрајинама, нарочито у Македонији, атентати и обновљена четничка акција све је то био знак расула Турске које није зауставила револуција. С друге стране постојала је озбиљна бојазан да ће младотурцима, који су позвали угледне немачке официре као инструкторе и реорганизаторе турске војске, поћи за руком да заиста преуреде и ојачају турску војску. Ово је такође налагало императивно хришћанским државама да што пре реше своја национална питања. Али је било очигледно да без узајамног договора и помоћи свака од тих држава је преслаба да узме ствар у своје руке и да је повољно реши. Тако је дошло до обнове старе идеје балканског савеза (а у перспективи пред очима многих појединаца већ се јављала шира и виша идеја балканске конфедерације или чак федерације) којој је сада била наклона Русија. Посете у Петрограду краља Петра и краља Фердинанда искоришћене су за припремне разговоре о Савезу и акцији на Балкану. Иза Петровића - Његоша и Карађорђевићи су ступили у родбинске везе са Романовима удајом краља Петрове ћерке принцезе Јелене за кнеза Јована Константиновића.
Према објављеним поверљивим депешама које су измењене између Петрограда и руских дипломата у балканским престоницама, може се у стопу пратити напоран и ванредно детаљан рад руске дипломатије око склапања балканског савеза (нарочито између Србије и Бугарске). Русија је намењивала додуше томе савезу пре свега одбранбену улогу, и то нарочито против Аустро-Угарске којој је тај савез требао да затвори пут за експанзију (и ту се опет несумњиво мислило на Мореузе...). Што се тиче Турске ту се мислило и радило на томе да се спроведе још дубље »реформе«... Међутим већ бугарско-српском савезу закљученом коначно 29 фебруара 1912 год., приложена је била прецизна војна конвенција на случај рата са Турском и мање прецизни тајни додатак о подели покрајина које ће се евентуално отцепити од Турске; руски цар је био именован у томе уговору као врховни арбитар, Русија је сматрана као гарант целог уговора који се није смео предати јавности или саопштити некој трећој сили без сагласности Русије и у саму акцију се имало ступити тек по одобрењу Русије. Пошто су руски дипломати и војни стручњаци били у току свих преговора, руски посланик у Софији Некљудов одмах по његовом закључењу, добивши га на дан годишњег парастаса по убијеном 1 марта 1881 год. Цару - Ослободиоцу, пошао је за Петроград да лично достави сва акта своме министарству. Да би цар Фердинанд пристао на уговор и савез за који се залагала русофилска влада Гешов-Данев, њему је Русија дала зајам од три милиона златних франака са 4 од сто интереса и са један од сто отплате.
Од руских дипломата, поред споменутог посланика у Софији, и самог министра Сазонова, који је, за разлику од Извољског, поново повео једну енергичну и праву империјалну политику, истина имајући повољнију дипломатску, војничку и финансиску конјунктуру, јер се Русија опоравила од удараца јапанског рата и прве револуције, нарочито је много радио на савезу посланик у Београду Хартвиг. Никола Хартвиг био је пореклом Немац, али је спадао у ред баш оних руских Немаца, односно људи немачког порекла, који су се, попут руског конзула у Босни и знаменитог путописца Хилфердинга, заузимали за словенску ствар и постали ватрени славенофили (донекле сличну појаву имамо у личности великог владике Штросмајера). Ретко када је словенска ствар на Балкану »мала тако ватреног руског претставника као што је био Хартвиг. Његови су извештаји нарочито интересантни и пуни садржине. А и стил се њихов одликује борбеношћу и чак страшћу. Хартвиг је предвиђао и велики светски сукоб у коме би Србија, према његовим речима била би »наш (т. ј. руски) аванпост (претстража)« (извештај од 16-29 децембра 1911). У ранијем једном извештају (од 23 октобра - 5 новембра) Хартвиг поставља важно и судбоносно питање »у чему се састоји смисао и значај политике Русије на Блиском Истоку?« Хартвиг одговара на следећи начин: »1) Олакшати словенским народима, који су позвани ка самосталном животу од стране Русије, да постигну своје свете идеале, а то значи у ствари да они поделе међу собом на братски начин целокупно турско наслеђе на Балканском Полуострву... 2) Остварити свој (Русије) властити прастари историски задатак, т. ј. чврсто се утврдити на обалама Босфора, тих улазних врата у »руско језеро«.
Баш тих дана када је Хартвиг овако прецизно формулисао у поверљивом реферату своме шефу руски балкански програм његов цариградски колега повео је разговоре о праву Русије да своје ратне лађе шаље преко Дарданела. Русија је сматрала, између осталог, да, пошто је Италија остваривала своје планове у Либији (Триполису) и оружаном акцијом, било би добро да она, и то на миран начин постигне слободу пловидбе кроз Мореузе. Руско-јапански рат је нарочито јасно показао какве све потешкоће има Русија за то што нема слободног пролаза кроз Дарданеле за ратне лађе, док ће светски рат показати какве не само стратегиске него и огромне привредне неприлике трпи Русија због тога што нису »кључеви од њеног дома« у њеним рукама.
Турска, мада и тешко притешњена од стране Италије и борећи се са мноштвом унутрашњих потешкоћа, одбила је руски предлог. Енглеска и Француска упутиле су Русију на споразумевање са Турском које се показало немогућним; тада Русији није остало ништа друго него да изјави да је то било само претходно зондирање терена које је њен амбасадор у Цариграду извео на своју руку; нешто касније он је био опозван. Тиме је ствар поново легла...
Међутим, као што смо видели, балкански савез се формирао и све су се више оцртавале линије његове садржине и правац акције. Ратне операције које је Италија, после похода у северној Африци, отпочела и у Источном Медитерану и пред улазима у Дарданеле, убрзавале су одлуку балканског савеза, уз све веће и крвавије компликације у европским провинцијама Турске. Кад је француски претседник владе Поенкаре стигао августа месеца 1912 г. у Петроград, те се тамо упознао са тачним текстом српско-бугарског уговора био је непријатно изненађен и чак је прекорио Сазонова што је до тога дошло. У исто време узрујала се и Аустро-Угарска. Сазонов је био вољан да помирљиво делује да се ипак избегне рат. После низа преговора између сила била је израђена декларација у којој су силе, истина обећавале да ће узети у своје руке рад на »реформама« (по који пут!), али је оштрица декларације била уперена против балканског савеза, јер се њему препоручивало да остане миран и било му је категорички речено да силе неће дозволити ни признати промену територијалног статус кво на Балкану. Међутим док су силе већале, балкански савез је енергично спремао акцију. Црна Гора, која је од 1910 год. била проглашена краљевином, после извесних колебања у задњи час њеног старог краља, прва удари на Турке. Иза ње су ступиле у акцију и остале силе пошто је Турска одбила да прими њихов ултиматум о реформама.
Сјајне и брзе победе извојеване од стране савезничких војски, појава Грка у Солуну, заузеће целе Старе Србије и великог дела Македоније од стране Срба појава Бугара пред вратима Цариграда, све је то дошло прилично изненада за Европу. Веома брзо је била заборављена декларација о статус кво. Прва је Русија препоручивала да се територијалне промене постигнуте силом савезничког оружја и формално признају од стране Турске и одобре од стране сила. Јавно мнење у Русији било је веома склоно савезницима. Долазили су њима поједини добровољци, а нарочито лекари и мисије Црвеног Крста; скупљање прилога у корист рањених и болесних Срба и Бугара ишло је веома успешно; свет је са пуно симпатија пратио извештаје са бојишта о ратним успесима савезника. Извесни левичараки кругови су доктринарски осуђивали акцију балканског савеза која је, према њиховом мишљењу, ометала остваривање идеје балканске федерације, али може се рећи да у души својој и ови људи већином су били уз савезнике. Сећам се једне ситне, али карактеристичне епизоде, наиме скупљања прилога за савезнике у којем сам учествовао као петроградски студент: на великој бродоградилници у Петрограду, том средишту ондашњих бољшевика, радници су готово без приговора и доста радо дали свој »обол«. Када је Аустро-Угарска почела да омета Србијину акцију и да ради на томе да ју лиши плодова победе, јавно мнење у Русији се јако узрујало; са говорнице парламента, на јавним предавањима и скуповима, по новинама и часописима, најзад приликом забрањених и од полиције растериваних, често са употребом врло бруталних мера, демонстрација симпатије према савезницима, нарочито према Србији и: Црној Гори, и антипатије према Аустро-Угарској, изражавала се врућа жеља да се коначно уједине балкански хришћани.
Аустро-Угарска, помагана донекле од стране Немачке, стално је током целе зиме 1912-13 радила на томе да Србија не добије излаз на море, да што више вароши и села добије Албанија која се тек требала створити као самостална држава и за коју се нарочито залагала Аустрија, најзад, да Црна Гора ни пошто не добије Скадар. Прво се ометала опсада Скадра, а онда, када је Скадар пао у руке Црногораца, краља Николу су натерали да он преда град једном међународном одреду морске пешадије. У свима овим мучним трансакцијама, везаним за мирне преговоре, руска дипломатија је енергично помагала савезнике, пре свега Србију и Црну Гору. Најзад, је био закључен лондонски мир. Победа савезника, која је тим миром санкционисана, била је у исто време победа Русије. Њен положај црноморске државе био је знатно ојачан, а дугогодишњи напори око ослобођења балканских народа крунисани успехом.
Али тек што је био завршен т. зв. први балкански рат, ево већ због поделе добијеног турског наслеђа између савезника је настала затегнутост која се све више, уз учешће и потстрекивање од стране Аустро-Угарске, повећавала. Према савезном уговору између Србије и Бугарске у случају несугласица требало је да руски цар буде врховни арбитар, И у Србији и у Бугарској било је струја, које нису биле вољне да се заиста изврши ова уговорна клаузула и да се руски цар позове да буде арбитар у тешком спору који се појавио. Али је Пашићу пошло за руком да овакве тенденције угуши у корену, док у Бугарској оне су узеле великог маха. Краљ Фердинанд, неколико генерала и министара окуражени тајном акцијом Аустрије, гурали су ствари у катастрофу. Без обзира на директну интервенцију руског цара и не чекајући посредовање - арбитражу бугарски властодршци изведу изненадни напад на Србе којим су се придружили Грци и Црногорци. Када се велика битка на Брегалници (»други Велбужд« према изреци једног угледног историчара) окренула против Бугара, ступила је у акцију Румунија. Напуштена од свију, па и од Аустро-Угарске, која ју је терала у рат и притиснута са свију страна (па и од Турака) Бугарска је била приморана на капитулацију. Али овај други балкански рат је био створио предуслове за даље компликације на Балкану, између осталог и против Русије када је настао велики сукоб првог светског рата.
Између букурешког мира и сарајевског атентата не само на Балкану, него и у целој Европи осећала се велика напетост и све већа заоштреност односа и супротност интереса. Поенкаре у својим монументалним успоменама назвао је ову годину 1913 »Европа под оружјем«. У Русији се између других питања постављало се опет вечито питање слободе Мореуза.
Једна зона Балкана је постала нарочито осетљива,, а то су биле Босна и Херцеговина. Тамо се развијао јак национални покрет који је све више добијао револуционарни карактер. Политика аустриских власти и пре и после анексије потпуно је крахирала. У кружоцима босанско-херцеговачких националиста и револуционара нарочито је био јак руски утицај. У револуционарној акцији су се поводили за примерима руских револуционара-народњака. Један од главних вођа те национално-револуционарне омладине Владимир Гаћиновић дошао је у Лозану год. 1913 и тамо је директно ушао у круг руских револуционара.
Културни и књижевни утицаји Русије на Србе и Бугаре настављају се и током последњих предратних година, као и одлазак у Русију стипендиста, долазак руских научника на Балкан, све веће интересовање руске штампе за балканске прилике. Природно је да се и у балканским земљама пажљиво прати развој догађаја у Русији која је пролазила кроз веома занимљиву револуционарну фазу своје историје.