Русија и Балкан (А. Јелачић) 8
| ←< 7. глава | РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић |
9. глава→ |
Од Берлинског конгреса до младо-турске револуције (1878-1908)
Тридесет година које су прошле од Берлинског Конгреса, па до судбоносних и то не само за Балкан, већ и за читаву Европу догађаја 1908 године, т. ј. младо турске револуције и анексије Босне и Херцеговине, испуњене су политичким, културним и привредном напретком, значајном еволуцијом балканских држава и народа, њихових унутрашњих и међусобних односа, као и става појединих великих сила према балканским земљама. Што се тиче Русије, она је све до пред крај XIX столећа показивала веће интересовање према Балкану нарочито не испуштајући из вида проблем Црног Мора и Мореуза у вези са развићем њених крупних привредних и политичких империјалних интереса, нарочито на руском југу и према Медитерану и Средњем Истоку. Тек од краја века, када се Русија ангажовала на Далеком Истоку, настаје известан преокрет који ће трајати све до пораза Русије у јапанском рату и каснијег споразума са Енглеском који ће опет окренути Русију у правцу Балкана, а против Аустро Угарске са чијом се политиком и раније Русија није много слагала, али су се супротности испољавале са мањом оштрином.
Између Русије и Турске у доба које приказујемо није долазило до отворених конфликата, а камо ли до ратних сукоба, али су руске интервенције у вези са различним проблемима балканским и мало-азиским изазивале стално трвење између двеју сила. Руска дипломатија и врховна војна команда никада нису испуштале из вида питање заузимања Цариграда и Мореуза. 1897 године, у вези са грчко-турским ратом, који се за Грчку завршио катастрофално, у Русији су припремали један ратни препад против Цариграда од кога се одустало у последњем тренутку. Још 1900 г. овај план није био потпуно скинут са дневног реда. Стварно то је била немачка политика упућивања Русије као и Аустро-Угарске у правцу Балкана. Нико мањи од кнеза Бисмарка изјављивао је руским претставницима у строго поверљивом разговору да су Мореузи »кључ од руског дома.« У »најповерљивијем« додатку уговора 1887 чак је била обећана Русији немачка дипломатска и морална помоћ ако би се руски цар решио да потражи тај »кључ«... Исто тако касније је Немачка, односно цар Вилхелм, упутила Русију на акцију према Далеком Истоку.
Односи Русије према трима словенским државама Балканског Полуострва пролазили су кроз различите фазе. Нарочито драматично и бурно развијао се однос Русије са њеном творевином и штићеницом Бугарском. Велико трновски устав и уређење Бугарске израђени су са учешћем руских претставника. За кнеза је изабран принц Александар Батемберг, рођак руског цара. Неколико министара тог кнеза били су руски генерали, у војсци су се налазили руски официри као инструктори, док је војничка униформа бугарске војске била потпуно истоветна са руском униформом. Железницу су почели градити руски капиталисти помоћу руских инжињера, деломично из руског материјала, и у привредном и стратегиском интересу Русије. Све је то изазвало разочарење у бугарском друштву и чак и борбу против руског утицаја. Када је кнез Александар без одобрења Русије прихватио извршено револуционарним путем уједињење уже Бугарске са Источном Румелијом (Пловдивски преврат 1885) уједињење на које су касније пристале велике силе и Турска, он је био приморан да напусти свој престо. Образовало се у Софији намесништво са чијом се политиком Русија није слагала, као што није признала кнеза Фердинанда Кобуршког кога је у договору са Аустро-Угарском намесништво довело на бугарски престо. Противници кнеза Фердинанда, на челу са Драганом Цанковим, побегли су у Русију одакле су помоћу руских пара и уз сарадњу руских дипломатских претставника повели не сама политичку, него чак и усташку и терористичку борбу са Фгрдинандовим режимом. Тек је постепено ликвидирана ова акција и већ после смрти цара Александра III за време његовог наследника цара Николе II дошло је до коначног измирења са Бугарском, признања кнеза Фердинанда и упућивања у Софију руског дипломатског агента. Престолонаследник Борис преведен је у православље, пошто је био раније крштен по католичком обреду, а кумовао му је руски цар. После тога су почели долазити у Бугарску званични руски претставници (нарочито је била запажена посета руских учесника рата 1877-78 на челу са великим кнезом Николом Николајевићем 1902 год). Школовање Бугара у Русији наставило се на велико и читав низ најугледнијих бугарских научника стекли су своје више образовање, или су се усавршавали у Русији, или су се свакако угледали у руску науку. Исто је био случај и са бугарским књижевницима. Значај руског језика за Бугаре подвучен је тиме што се тај језик учио (а и сада учи) од другог разреда гимназије. После Бугара који су радили у Русији на проучавању бугарске историје и културе (Палаузов, Дринов) јављају се руски стручњаци за ту грану науке.
Интересантан факат руско-бугарских односа било је позивање двојице руских научника на бугарски универзитет. Први од њих је био знаменити украјински политичар Драгоманов, који је своју делатност завршио у Бугарској, пошто је из Русије морао емигрирати. Други је био московски доцент Павле Миљуков, коме је руска влада одузела право предавања на универзитету. Миљуков је током трију година предавао у Софији и много се загрејао за бугарске аспирације у правцу Македоније. Касније ће се он истицати у руском парламенту као стручњак за балканска питања и заштитник бугарских интереса. Тако да ће све до ступања Бугарске у рат веровати да до тога неће доћи. 1902 године руска дипломатија је онемогућила даљу делатност Миљукова у Софији као универзитетског професора. Бугарски социјалистички покрет формира се под несумњивим утицајем руског социјализма, као што у земљорадничком покрету можемо наћи трагове руског народњаштва. Цепање бугарске социјалистичке странке у два крила т. зв. »тешњаке« и »широке« социалисте потсећа нас на цепање руске социјалне демократије на бољшевике и мењшевике.
Иза Берлинског конгреса није дошло до формалног раскида између Русије и кнежевине, касније краљевине Србије. Али су знанични односи били више него хладни. Кнез Милан је потпуно запливао у аустриским водама ставивши Србију практички у политичку и привредну зависност према Аустро-Угарској. Од тога Србија је имала мало користи. Међутим народ у огромној већини и даље је стајао на гледишту потребе најприснијих веза са Русијом. У томе правцу су се нарочито истицали радикали, чија се идеологија створила под утицајем ондашњег руског левичарства. У томе русофилству нарочито се истицао главни радикалски првак Никола Пашић. Русофилство, поред других важних момената социјалне и унутарње политике, делило је радикале и краља Милана. Краљ Милан, када се крваво обрачунао са радикалима, ударио је тиме и на русофилство. Када је на потстицај Аустро Угарске заратио са Бугарском и грдно страдао, краљ Милан је почео да мења политику, али опет му је било тешко да се стварно приближи Русији. Ту је, поред чисто начелних момената, било и момената личних: сукоб са великим русофилом митрополитом Михаилом, кога је краљ Милан уклонио са владичанске столице, и сукоб сасвим интимне природе са самом краљицом Наталијом, Рускињом и претставницом русофилства, која је као краљица, жена и мајка наилазила на пуно симпатија и на рускоме двору, и у званичним круговима, и у јавном мњењу. Скандал развода брака краља Милана и још више насилног одузимања у Висбадену преко пруске полиције краљевића Александра из руку његове мајке изазвао је прилично негодовање и гнушање у Русији, и још више је тамо компромитовао краља Милана. Када је краљ Милан дао оставку на престо Краљевско намесништво на челу са Јованом Ристићем васпоставило је врло добре односе са Русијом. Ристић који је још 1885 био врло љубазно примљен од стране цара Александра III сада је заједно са руским послаииком Персијанијом пратио младога краља Александра у званичној посети руском цару. Том приликом је Александар III обећао српском краљу да неће никад дозволити анексију Босне и Херцеговине. Да би коначно ликвидирала могућност уплитања краља Милана у државне послове Русија му је дала два милиона рубаља да се он одрекне не само права члана српске династије него чак и српског држављанства и права боравка у Србији. Међутим касније краљ Милан није се придржавао тог уговора него је деловао на свог сина да тај изврши државни удар, да ухапси своје намеснике и владу и да се пре времена прогласи за пунолетног. Односи краља Александра Обреновића према Русији ишли су истим несигурним и вијугастим путевима, као уопште цела политика овог несрећног краља. Када је јачао утицај његовог оца, погоршавали су сс односи са Русијом, обрнуто, када се истицао уплив краљице Наталије, ти су се односи поправљали. Краљ Александар је успео да му руски цар буде преко свога отправника послова кум на његовом венчању са Драгом Машин, али краљевски пар није био примљен у Русији, нарочито због акције кнеза Николе Црногорског. Пред свој трагични крај Александар Обреновић изгледа да се спремао на рат са Турском; вероватно да би спречио његову намеру дошао му је у званичну посету руски министар спољних послова гроф Ламсдорф. То је био први случај посете руског министра једној балканској земљи. Међутим Ламсдорф је био позван у аудиенцију чак у Ниш чиме је био несумњиво увређен. Резултати разговора до сада нису довољно познати. Руски Министар био је и у Софији. Ратна опасност са Балкана је била уклоњеиа, што је било у интересу Русије која се све више ангажовала на Далеком Истоку. Руска тајна полиција, која је имала веома јаку агентуру на Балкану, упозорила је последњег Обреновића на заверу која је била против њега скована, мада није искључено да је и сама била умешана у њу. Извештај није ништа помогао и Александар Обреновић и краљица Драга погинуше.
Са доласком краља Петра Карађорђевића између званичне Русије и Србије обновљени су потпуно јасни и непомућени односи, док су народ и његова интелигенција увек гајиле неподељене симпатије према Русији. Још од краја XIX века читав низ најбољих српских официра, од којих неки и сада заузимају видан положај у југословенској војсци, посећују руске високе војне школе. Неки су од њих током времена заузели положај министра војске. У српској војној књижевности осећа се јак руски утицај, док сс руска Лерова стратегија неколико пута превађа на српски. 1902/03 извршено је велико снабдевање српске војске са руским оружјем и муницијом.
У књижевном и културном животу Србије наставља се деловање руске књижевности и руске мисли; нарочито одушевљење код српског читалачког света изазивају Толстој и Достојевски, а и млађи руски писци (Чехов, Горки, Андрејев). У развоју политичке мисли опет се више запажају, уз утицај чисто домаћих прилика, западно европски утицаји. Социјалистички покрет је слаб, али у њему се несумњиво осећа уплив руског социјализма, већ према традицији из доба Светозара Мaрковића. Радикали остају и даље у политичком животу највернији претставници русофилских тенденција. Када радикалима прети велика опасност, например после Ивањданског атентата на краља Милана, за њих се заузима руска дипломатија. Од радикалских првака, Никола Пашић и генерал Сава Грујић заузимају положај српског посланика у Петрограду.
Најједноставније развијају се односи између Русије и Црне Горе, у духу двају знаменитих изрека: црногорске: »Нас и Руса...« и здравице цара Александра III у част »јединог његовог пријатеља црногорског кнеза«. Више образовање Црногорци добијају у Русији, а за црногорске девојке оснива се на Цетињу руски институт. Русија наоружава црногорску војску, попуњава дефиците државне и дворске благајне, шаље у Црну Гору жито и кукуруз. Две црногорске принцезе, Стана и Милица, ћерке кнеза Николе, удају се за руске велике кнежеве Николу и Петра Николајевића.
Број научних публикација о Србији, Црној Гори, па и о осталом јужном Словенству стално расте у Русији и многе од тих публикација имају велики научни па и књижевни значај.
Члан 23 Берлинског уговора предвиђао је »реформе« за преостале делове Европске Турске у којим су се налазили хришћани. Ту се највише мислило на т. зв. Македонију (са Старом Србијом), т. ј. на Косовски, Солунски, и Битољски вилајете. Ова територија, са веома шареним у националном и верском погледу становништвом, са значајном муслиманском (турском, арнаутском, арнауташком и донекле српском) мањином, на којој су се укрштавали интереси већ ослобођених хришћанских држава на Балкану, могла лако да постану барутаном за Европу. 1880 године европске силе су поднеле Високој Порти свој план рефорама. Порта га је узела на знање, али никаквих рефорама није спровела. 1882 Аустрија је упућивала Србију у том правцу, да би се осигурала од ослободилачке и т. зв. великосрпске пропаганде у Босни и Херцеговини. Међутим је после успешног рата са Србијом Бугарска је проглашавала т. зв. македоиско питање унутарњим бугарским питањем, и користећи се екзархиском црквом постизавала је све веће успехе на просветном пољу у тим крајевима. 1890-тих година ситуација се јако заоштрава формирањем двају револуционарних организација, од којих једна иде за тиме да спроведе у живот идеал Сан Стефанске Велике Бугарске, док се друга на челу са Борисом Сарафовим и Санданским бори за аутономну односно независну Македонију. Претпоставља се да иза прве организације, која се свакако ослањала на званичну Бугарску, стајале извесне струје руске политике, док је други правац помаган од стране Енглеза (Балкански комитет на челу са либералним политичарем Ноелом Бакстеном на челу). Руска званична политика није се потпуно изјаснила ни у корист једног ни другог правца између самих македонских револуционара, као ни у корист српских односно бугарских аспирација. Руски конзули на терену заузимали су различити став, понекад из својих дичних обзира и према властитом нахођењу. Тако, например, познати конзул и скупљач народних умотворина Јастребов био је велики србофил. Иначе, сви су се од реда руски конзули са пуно самопрегора и енергије заузимали за хришћански живаљ, тлачен од стране корумпиране отоманске администрације, експлоатисан од стране бегова, и злостављан од стране разних неодговорних зулумћара и разбојника. Руски конзули, Шћербина и Ростковски, пали су као жртва атентата због својег рада на заштити угрожених хришћанских живота. У борби за српску школу и српске владике у оквиру патриаршиске цркве Русија је неколико пута интервенисала у корист српских захтева, тако да је постављење владике Фирмилијана, прво за администратора, а онда и за митрополита скопске епархије, као и постављање српских епископа на другим местима извршено захваљујући заузимању руског амбасадора у Цариграду.
Међутим се Русија све више и више ангажујући на Далеком Истоку клонила свега што би могло довести до тежег заплета на Балкану. Стога је дошло већ 1897 године до споразума измећу Аустро-Угарске и Русије после узајамних посета цара Николе II и Фрање Јосипа. Тај споразум предвиђао је одржавање статус кво, али је у исто време узимао у обзир немогућност тог одржавања. За тај случај обе силе су се одрицале од сваких освајања на Балкану истичући да неће дозволити ни другим европским силама да ма шта на Балкану освоје. Русија се одрицала од покушаја да измени режим Мореуза признавајући тај режим европским питањем. Међутим Аустрија је задржавала право, предвиђено још Рајхштатским и Пештанским споразумима, да анектира Босну и Херцеговину, и чак је могла проширити анексију и на Новопазарски Санџак што није било предвиђено никаквим ранијим споразумима. Поред тога, опет по жељи Аустро-Угарске, Русија је дала пристанак на евентуално формирање кнежевине Албаније између Јанине и Скадарског Језера. Остатак Европске Турске био би подељен између балканских хришћанских држава. Овај споразум сведочио је о томе колико је Русија попустила пред Аустро-Угарском и то очигледно због Далеког Истока.
Али док су се велике силе погађале, балканске државе су водиле своју посебну политику, у насељеним од хришћанске већине покрајинама Европске Турске, а домаћи хришћански живаљ делом је бежао из завичаја, делом се лаћао оружја за одбрану својих живота, имовине и части. Фебруара 1903 године енглески министар спољних послова гроф Ленсдаун предлагао је низ практичних рефорама за обезбеђење мира и реда. Међутим док су чланице европског концерта великих сила водиле међусобну преписку, а и полемику око питања зулума и рефорама, па су интервенисале и код Порте, на Иљин дан 1903 избио је велики устанак у Повардарју који је онда до краја августа свирепо угушен са применом наоружаних банди и редовне турске војске. Између Русије и Аустро-Угарске поведена је врло интензивна размена мисли и израђен је један програм који: је примљен на састанку руског и аустријског цара у ловачком дворцу Мирцштег. Овај, т. зв. Мирцтешки, споразум био је онда саопштен Порти приликом истовременог демарша руског « аустро-угарског амбасадора 24 октобра 1903. Ту се говорило о мешовитим судским и финансијским комисијама, о накнади штете хришћанима, настрадалим од зулума, о административној и судској реформи и о именовању цивилних агената Аустро Угарске и Русије у помоћ турском генералном инспектору за реформе Хилми паши и о постављању страног генерала за шефа локалне жандармерије.
Висока Порта је на свој уобичајен начин одуговлачила све до 1905 године када је морала да попусти пред пресијом свих европских великих сила поткрепљеном демонстрацијом њихових ратних лађа и поседањем царинарница на Хиосу и Лесбосу. На челу жандармерије је постављен италијански генерал, док су у појединим окружјима именовани руски, француски, енглески, талијански и аустриски инструктори жандармерије. Албански, или сматрани као такви крајеви су били изузети испод деловања тих страних официра. Цела ова акција углавном се показала као потпуно јалова, а и Русија се све више разилазила са Аустро-Угарском враћајући се активној европској и поименце балканској политици после тешких недаћа на Далеком Истоку и унутрашње револуције која је довела до сазивања народног претставништва. У томе претставништву (Државна Дума и Државни савет) нарочито приликом дискусије о буџету министарства спољних послова, а и другим приликама, чули су се већ говори руских политичара упућених и у балканске ствари који су са парламентарне трибине давале извесне сугестије влади и скретали пажњу јавном мишљењу на балканске проблеме. У оно доба постављен је веома крупан проблем трансбалканске железнице. Аустро-Угарска је хтела и чак је предузела реалне кораке у правцу изградње железнице преко Новопазарског санџака, која би везала босанске железнице са Косовском Митровицом. Та железница, као што је наглашавао пред Аустро-Угарским делегацијама веома енергични и агресивни нови министар спољних послова барон Лекса Ерентал, требала је да створи најкраћу везу Средње Европе са Блиским и Средњим Истоком и чак и са Индијом. Против аустријске варијанте истицала се руска варијанта железнице Дунав-Јадран преко Ниша и Косова, у правцу Северо-Исток-Југо-Запад. Занимљиво је да је ту руску варијанту помагала Италија, али ни онда ни чак ни до данас ниједна од тих варијаната није остварена. Али је у то време дискусија око тих питања много допринела заоштрењу руско-аустриских односа. Уредивши главна питања висећа између ње и Енглеске Русија се брзо приближавала Енглеској и године 1907 т. зв. Велика Антанта била је свршен чин. На Ревелском састанку 1907 године 10 јуна између руског цара и енглеског краља Едуарда VII који је први од енглеских владара дошао у Русију утврђени су главне линије заједничке политике. Енглеска је одустајала у погледу Балкана од освештеног за њу принципа чувања интегритета Отоманске Царевине, а у погледу Македоније предвиђена је аутономија која је била фактички једнака независности. Иза Ревелског састанка следила је младо-турска револуција.