Rusija i Balkan (A. Jelačić) 9

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
RUSIJA I BALKAN
Pisac: Aleksej Jelačić


IX

Od mladoturske revolucije do početka svetskog rata (1908-14)


Evropska situacija, specijalno posle sastanka u Revalu i obzirom na Balkan i na položaj u celoj Otomanskoj Carevini ubrzala je razvoj stvari u Turskoj. Komitet »Itihad ve tereki (Jedinstvo i napredak)«, osnovan mnogo ranije van Turske i koji je kasnije {1906) preneo svoju konspirativnu delatnost unutra carevine, izlazi iz rezerve i 3 jula 1908 god, u maloj varošici Resnu Nijazi Bej diže prvi barjak »mladoturske« revolucije. Pokret se brzo širi, osvajajući sve nove tačke i krajeve. Sultan Abdul Hamid popušta i zvanično vraća ustavno stanje proglašeno još god. 1876 (Mithad-pašin ustav). To je, prema sudu savremenika« pobeda Engleske«, dok Rusija pokazuje »iznuđenu ljubaznost«. Ruski »građanski agent« (za nadzor nad izvođenjem »reforama«) Petrjajev stalno izveštava svoju vladu o toku događaja koji ne mogu a da ne izazovu u Rusiji priličnu zabrinutost. Već 21 jula 1908 god. u jeku revolucionarne akcije u Turskoj sastaje se ni poziv ministra spoljnih poslova Izvoljskog »naročiti odbor« od pretstavnika ministarstava spoljnih poslova, vojske, mornarice i finansija. Izražava se velika zabrinutost za sâm ruski crnomorski flot, za položaj Rusije u Crnome Moru koje neće kanda više nikad da bude »rusko jezero«. Pretresava se pitanje mogućnosti okupacije obala Bosfora. Zaključak većanja: »mi nismo gotovi za samostalnu akciju«...

Međutim mladoturska revolucija pokrenula je celokupan kompleks balkanskih, a u vezi s njime i evropskih pitanja. Pre svega Austro-Ugarskoj se žuri da još pre nego se prilike u Turskoj koliko toliko stabilizuju, a bojeći se jačanja Turske kao rezultata energičnog delovanja svežih i punih elana i pouzdanja mladoturskih snaga, baron Erental priprema teren za proglas aneksije Bosne i Hercegovine. Poseta ruskog ministra spoljnih poslova Izvoljskog i sastanak sa njime u Erentalovom zamku Buhlavi u Moravskoj daje austro-ugarskom ministru priliku da se detaljno porazgovara o planu aneksije. Razgovor se vodio u četiri oka i oba ministra su ga prikazala na svoj način. Tačno se sadržina razgovora valjda nikad neće moći utvrditi, ali je sigurno da je Izvoljski bio u nemogućnosti da odbije zahtev svoga austro ugarskog kolege, osnovan na starim (preko trideset godina) ugovorima, koji su, prema rečima Izvoljskog »zapetljali« celu stvar. Radilo se očigledno samo o roku i načinu aneksije i zato je Izvoljski optuživao Erentala zbog nelojalnosti. Ne možemo ovde ulaziti u detalje ove suptilne i u suštini stvari jalove polemike. Ali je sva kako objava aneksije (6 oktobra) kojoj je za jedan dan prethodio proglas nezavisnosti Bugarskog Carstva, učinila vanredno jak utisak u Evropi i smatra se od strane mnogih kao početak ere prepada i borbi koja je kulminirala u prvom svetskom ratu (ugledni francuski pisac Žil Romen nazvao je, naprimer, prvi roman svoje velike serije romana kronika našeg doba »Šesti oktobar«).

Iza proglasa aneksije otpočela je složena diplomatska igra u kojoj je Rusija tražila da se stvar iznese pred jednu konferenciju sila-potpisnica berlinskog ugovora čiji je 25 član bio pogažen jednostranim aktom Austro-Ugarske. Pored toga, pod uticajem srpske reakcije na brutalni austro-ugarski čin koji je Milovan Milovanović obeležio kao »fizički bol« Rusija je postavljala pitanje teritorijalvih i drugih kompensacija za Srbiju. Turska je protestirala i protiv austriskog i protiv bugarskog svršenog čina. Nemačka je potpomagala svoga saveznika, ali treći partner Trojnog Saveza Italija nije bio oduševljen, šta više su se u Rimu čule izjave da Italija mora povećavati svoja naoružanja zbog postupaka »saveznika«, a s druge strane se otvoreno govorilo o »kompenzacijama« pošto je izmenjen status kvo na Balkanu (kompenzacije su bile predviđene ugovorom o Trojnom Savezu). Engleska je zauzela dosta kritičan i nepovoljan stav prema aneksiji dok su se u Francuskoj najmanje uzrujavali.

Cela zima 1908-09 prošla je u znaku »aneksione krize« i u očekivanju teških zapleta. Austro-Ugarska nije krila svoju nameru da vojnički »kazni« Srbiju zbog njenih protesta i inače zbog njenog držanja, kao i zbog nezadovoljstva koje se sve više osećalo i raslo u jugoslovenskim pokrajinama Dvojne Monarhije. Kriza, u čije složene peripetije ne možemo tu ulaziti, (navešćemo samo posetu u Petrogradu ondašnjeg srpskog prestolonaslednika princa Đorđa i Pašića) završila se time što su Rusija, a i za nje Srbija, bile primorane na popuštanje, poglavito pod nemačkom »prijateljskom«, kao što se onda izjavljivalo, presijom koja je veoma ličila na pravi ultimatum. Aneksiju su sile-potpisnice priznale razmenom formalvih nota sa Austro-Ugarskom. Srbija je dala izjavu o svojoj »nezainteresovanosti«, Austro-Ugarska je platila Turskoj 52 miliona kruna otštete i evakuisala je Novo-Pazarski Sandžak. Pored toga Austro-Ugarska se odrekla svoga prava, utvrđenog u berlinskom ugovoru, da vodi policiju u crnogorskim teritorijalnim vodama.

Bugarska nezavisnost je bila priznana pošto je Rusija primila na se isplatu otštete Turskoj na taj način što se odrekla 40 anuiteta ratne otštete iz god. 1878 (doduše Bugarska je zaključila u Rusiji fiktivni »zajam« u odgovarajućem iznosu). Rusija, jedina od sviju velikih sila priznala je »carski« titul bugarskog vladara. Na taj način je formalno završena evropska kriza, izazvana balkanskim događajima oktobra 1908, ali je rešenje pitanja bilo samo prividno, tako da su suprotnosti Rusija-Austrija, kao i Austrija-Srbija samo povećane i zaoštrene. Izvoljski, kada je davao Erentalu pristanak na njegovu akciju očekivao je kao kontrauslugu pomoć u izdejstvovanju dozvole prolaza ruskih ranih lađa kroz moreuze, ali je bio u tome prevaren.

1909 god. ruski car je posetio italjanskog kralja (sastanak u Rakonidži). Idući za Italiju car je demonstrativno obišao Austro-Ugarsku. Sastanak u Rakonidži, ukazivao je na izvesno približavanje Rusije i Italije, kao što se to videlo već i ranije kada je Italija dala svoj pristanak na rusku varijantu trans-balkanske železnice.

Italija i Rusija su obećavale uzajamnu podršku u pitanjima Libije i Moreuza. Italija se postepeno sve više izdvajala iz kombinacije Trojnog Saveza. Važnije od ove akcije ruske diplomatije bila je njena akcija u pravcu ujedinjavanja balkanskih hrišćanskih država. Nade koje su polagane u mladotursku revoluciju izjalovile su se. Anarhija i kaos su se obnovile u raznim pokrajinama Evropske Turske. Mladoturci su uneli još jednu novu crtu u tursku politiku: to su bili pokušaji nasilne otomanizacije turskih podanika drugih vera i narodnosti. Radilo se na stvaranju »otomanskog patriotizma«, otomanske svesti, otomanske narodnosti... Međutim hrišćanske narodnosti su se sve više budile i težile za ujedinjenjem sa svojim sunarodnicima u nacionalnim i slobodnim državama. Prve jake komplikacije u vezi s time izbile su na Kritu gde su Krićani, vođeni od strane Venizelosa, zahtevali definitivno i radikalno rešenje svoga pitanja prisajedinjenjem Grčkoj. Teror protiv hrišćana u drugim pokrajinama, naročito u Makedoniji, atentati i obnovljena četnička akcija sve je to bio znak rasula Turske koje nije zaustavila revolucija. S druge strane postojala je ozbiljna bojazan da će mladoturcima, koji su pozvali ugledne nemačke oficire kao instruktore i reorganizatore turske vojske, poći za rukom da zaista preurede i ojačaju tursku vojsku. Ovo je takođe nalagalo imperativno hrišćanskim državama da što pre reše svoja nacionalna pitanja. Ali je bilo očigledno da bez uzajamnog dogovora i pomoći svaka od tih država je preslaba da uzme stvar u svoje ruke i da je povoljno reši. Tako je došlo do obnove stare ideje balkanskog saveza (a u perspektivi pred očima mnogih pojedinaca već se javljala šira i viša ideja balkanske konfederacije ili čak federacije) kojoj je sada bila naklona Rusija. Posete u Petrogradu kralja Petra i kralja Ferdinanda iskorišćene su za pripremne razgovore o Savezu i akciji na Balkanu. Iza Petrovića - Njegoša i Karađorđevići su stupili u rodbinske veze sa Romanovima udajom kralja Petrove ćerke princeze Jelene za kneza Jovana Konstantinovića.

Prema objavljenim poverljivim depešama koje su izmenjene između Petrograda i ruskih diplomata u balkanskim prestonicama, može se u stopu pratiti naporan i vanredno detaljan rad ruske diplomatije oko sklapanja balkanskog saveza (naročito između Srbije i Bugarske). Rusija je namenjivala doduše tome savezu pre svega odbranbenu ulogu, i to naročito protiv Austro-Ugarske kojoj je taj savez trebao da zatvori put za ekspanziju (i tu se opet nesumnjivo mislilo na Moreuze...). Što se tiče Turske tu se mislilo i radilo na tome da se sprovede još dublje »reforme«... Međutim već bugarsko-srpskom savezu zaključenom konačno 29 februara 1912 god., priložena je bila precizna vojna konvencija na slučaj rata sa Turskom i manje precizni tajni dodatak o podeli pokrajina koje će se eventualno otcepiti od Turske; ruski car je bio imenovan u tome ugovoru kao vrhovni arbitar, Rusija je smatrana kao garant celog ugovora koji se nije smeo predati javnosti ili saopštiti nekoj trećoj sili bez saglasnosti Rusije i u samu akciju se imalo stupiti tek po odobrenju Rusije. Pošto su ruski diplomati i vojni stručnjaci bili u toku svih pregovora, ruski poslanik u Sofiji Nekljudov odmah po njegovom zaključenju, dobivši ga na dan godišnjeg parastasa po ubijenom 1 marta 1881 god. Caru - Oslobodiocu, pošao je za Petrograd da lično dostavi sva akta svome ministarstvu. Da bi car Ferdinand pristao na ugovor i savez za koji se zalagala rusofilska vlada Gešov-Danev, njemu je Rusija dala zajam od tri miliona zlatnih franaka sa 4 od sto interesa i sa jedan od sto otplate.

Od ruskih diplomata, pored spomenutog poslanika u Sofiji, i samog ministra Sazonova, koji je, za razliku od Izvoljskog, ponovo poveo jednu energičnu i pravu imperijalnu politiku, istina imajući povoljniju diplomatsku, vojničku i finansisku konjunkturu, jer se Rusija oporavila od udaraca japanskog rata i prve revolucije, naročito je mnogo radio na savezu poslanik u Beogradu Hartvig. Nikola Hartvig bio je poreklom Nemac, ali je spadao u red baš onih ruskih Nemaca, odnosno ljudi nemačkog porekla, koji su se, poput ruskog konzula u Bosni i znamenitog putopisca Hilferdinga, zauzimali za slovensku stvar i postali vatreni slavenofili (donekle sličnu pojavu imamo u ličnosti velikog vladike Štrosmajera). Retko kada je slovenska stvar na Balkanu »mala tako vatrenog ruskog pretstavnika kao što je bio Hartvig. Njegovi su izveštaji naročito interesantni i puni sadržine. A i stil se njihov odlikuje borbenošću i čak strašću. Hartvig je predviđao i veliki svetski sukob u kome bi Srbija, prema njegovim rečima bila bi »naš (t. j. ruski) avanpost (pretstraža)« (izveštaj od 16-29 decembra 1911). U ranijem jednom izveštaju (od 23 oktobra - 5 novembra) Hartvig postavlja važno i sudbonosno pitanje »u čemu se sastoji smisao i značaj politike Rusije na Bliskom Istoku?« Hartvig odgovara na sledeći način: »1) Olakšati slovenskim narodima, koji su pozvani ka samostalnom životu od strane Rusije, da postignu svoje svete ideale, a to znači u stvari da oni podele među sobom na bratski način celokupno tursko nasleđe na Balkanskom Poluostrvu... 2) Ostvariti svoj (Rusije) vlastiti prastari istoriski zadatak, t. j. čvrsto se utvrditi na obalama Bosfora, tih ulaznih vrata u »rusko jezero«.

Baš tih dana kada je Hartvig ovako precizno formulisao u poverljivom referatu svome šefu ruski balkanski program njegov carigradski kolega poveo je razgovore o pravu Rusije da svoje ratne lađe šalje preko Dardanela. Rusija je smatrala, između ostalog, da, pošto je Italija ostvarivala svoje planove u Libiji (Tripolisu) i oružanom akcijom, bilo bi dobro da ona, i to na miran način postigne slobodu plovidbe kroz Moreuze. Rusko-japanski rat je naročito jasno pokazao kakve sve poteškoće ima Rusija za to što nema slobodnog prolaza kroz Dardanele za ratne lađe, dok će svetski rat pokazati kakve ne samo strategiske nego i ogromne privredne neprilike trpi Rusija zbog toga što nisu »ključevi od njenog doma« u njenim rukama.

Turska, mada i teško pritešnjena od strane Italije i boreći se sa mnoštvom unutrašnjih poteškoća, odbila je ruski predlog. Engleska i Francuska uputile su Rusiju na sporazumevanje sa Turskom koje se pokazalo nemogućnim; tada Rusiji nije ostalo ništa drugo nego da izjavi da je to bilo samo prethodno zondiranje terena koje je njen ambasador u Carigradu izveo na svoju ruku; nešto kasnije on je bio opozvan. Time je stvar ponovo legla...

Međutim, kao što smo videli, balkanski savez se formirao i sve su se više ocrtavale linije njegove sadržine i pravac akcije. Ratne operacije koje je Italija, posle pohoda u severnoj Africi, otpočela i u Istočnom Mediteranu i pred ulazima u Dardanele, ubrzavale su odluku balkanskog saveza, uz sve veće i krvavije komplikacije u evropskim provincijama Turske. Kad je francuski pretsednik vlade Poenkare stigao avgusta meseca 1912 g. u Petrograd, te se tamo upoznao sa tačnim tekstom srpsko-bugarskog ugovora bio je neprijatno iznenađen i čak je prekorio Sazonova što je do toga došlo. U isto vreme uzrujala se i Austro-Ugarska. Sazonov je bio voljan da pomirljivo deluje da se ipak izbegne rat. Posle niza pregovora između sila bila je izrađena deklaracija u kojoj su sile, istina obećavale da će uzeti u svoje ruke rad na »reformama« (po koji put!), ali je oštrica deklaracije bila uperena protiv balkanskog saveza, jer se njemu preporučivalo da ostane miran i bilo mu je kategorički rečeno da sile neće dozvoliti ni priznati promenu teritorijalnog status kvo na Balkanu. Međutim dok su sile većale, balkanski savez je energično spremao akciju. Crna Gora, koja je od 1910 god. bila proglašena kraljevinom, posle izvesnih kolebanja u zadnji čas njenog starog kralja, prva udari na Turke. Iza nje su stupile u akciju i ostale sile pošto je Turska odbila da primi njihov ultimatum o reformama.

Sjajne i brze pobede izvojevane od strane savezničkih vojski, pojava Grka u Solunu, zauzeće cele Stare Srbije i velikog dela Makedonije od strane Srba pojava Bugara pred vratima Carigrada, sve je to došlo prilično iznenada za Evropu. Veoma brzo je bila zaboravljena deklaracija o status kvo. Prva je Rusija preporučivala da se teritorijalne promene postignute silom savezničkog oružja i formalno priznaju od strane Turske i odobre od strane sila. Javno mnenje u Rusiji bilo je veoma sklono saveznicima. Dolazili su njima pojedini dobrovoljci, a naročito lekari i misije Crvenog Krsta; skupljanje priloga u korist ranjenih i bolesnih Srba i Bugara išlo je veoma uspešno; svet je sa puno simpatija pratio izveštaje sa bojišta o ratnim uspesima saveznika. Izvesni levičaraki krugovi su doktrinarski osuđivali akciju balkanskog saveza koja je, prema njihovom mišljenju, ometala ostvarivanje ideje balkanske federacije, ali može se reći da u duši svojoj i ovi ljudi većinom su bili uz saveznike. Sećam se jedne sitne, ali karakteristične epizode, naime skupljanja priloga za saveznike u kojem sam učestvovao kao petrogradski student: na velikoj brodogradilnici u Petrogradu, tom središtu ondašnjih boljševika, radnici su gotovo bez prigovora i dosta rado dali svoj »obol«. Kada je Austro-Ugarska počela da ometa Srbijinu akciju i da radi na tome da ju liši plodova pobede, javno mnenje u Rusiji se jako uzrujalo; sa govornice parlamenta, na javnim predavanjima i skupovima, po novinama i časopisima, najzad prilikom zabranjenih i od policije rasterivanih, često sa upotrebom vrlo brutalnih mera, demonstracija simpatije prema saveznicima, naročito prema Srbiji i: Crnoj Gori, i antipatije prema Austro-Ugarskoj, izražavala se vruća želja da se konačno ujedine balkanski hrišćani.

Austro-Ugarska, pomagana donekle od strane Nemačke, stalno je tokom cele zime 1912-13 radila na tome da Srbija ne dobije izlaz na more, da što više varoši i sela dobije Albanija koja se tek trebala stvoriti kao samostalna država i za koju se naročito zalagala Austrija, najzad, da Crna Gora ni pošto ne dobije Skadar. Prvo se ometala opsada Skadra, a onda, kada je Skadar pao u ruke Crnogoraca, kralja Nikolu su naterali da on preda grad jednom međunarodnom odredu morske pešadije. U svima ovim mučnim transakcijama, vezanim za mirne pregovore, ruska diplomatija je energično pomagala saveznike, pre svega Srbiju i Crnu Goru. Najzad, je bio zaključen londonski mir. Pobeda saveznika, koja je tim mirom sankcionisana, bila je u isto vreme pobeda Rusije. Njen položaj crnomorske države bio je znatno ojačan, a dugogodišnji napori oko oslobođenja balkanskih naroda krunisani uspehom.

Ali tek što je bio završen t. zv. prvi balkanski rat, evo već zbog podele dobijenog turskog nasleđa između saveznika je nastala zategnutost koja se sve više, uz učešće i potstrekivanje od strane Austro-Ugarske, povećavala. Prema saveznom ugovoru između Srbije i Bugarske u slučaju nesuglasica trebalo je da ruski car bude vrhovni arbitar, I u Srbiji i u Bugarskoj bilo je struja, koje nisu bile voljne da se zaista izvrši ova ugovorna klauzula i da se ruski car pozove da bude arbitar u teškom sporu koji se pojavio. Ali je Pašiću pošlo za rukom da ovakve tendencije uguši u korenu, dok u Bugarskoj one su uzele velikog maha. Kralj Ferdinand, nekoliko generala i ministara okuraženi tajnom akcijom Austrije, gurali su stvari u katastrofu. Bez obzira na direktnu intervenciju ruskog cara i ne čekajući posredovanje - arbitražu bugarski vlastodršci izvedu iznenadni napad na Srbe kojim su se pridružili Grci i Crnogorci. Kada se velika bitka na Bregalnici (»drugi Velbužd« prema izreci jednog uglednog istoričara) okrenula protiv Bugara, stupila je u akciju Rumunija. Napuštena od sviju, pa i od Austro-Ugarske, koja ju je terala u rat i pritisnuta sa sviju strana (pa i od Turaka) Bugarska je bila primorana na kapitulaciju. Ali ovaj drugi balkanski rat je bio stvorio preduslove za dalje komplikacije na Balkanu, između ostalog i protiv Rusije kada je nastao veliki sukob prvog svetskog rata.

Između bukureškog mira i sarajevskog atentata ne samo na Balkanu, nego i u celoj Evropi osećala se velika napetost i sve veća zaoštrenost odnosa i suprotnost interesa. Poenkare u svojim monumentalnim uspomenama nazvao je ovu godinu 1913 »Evropa pod oružjem«. U Rusiji se između drugih pitanja postavljalo se opet večito pitanje slobode Moreuza.

Jedna zona Balkana je postala naročito osetljiva,, a to su bile Bosna i Hercegovina. Tamo se razvijao jak nacionalni pokret koji je sve više dobijao revolucionarni karakter. Politika austriskih vlasti i pre i posle aneksije potpuno je krahirala. U kružocima bosansko-hercegovačkih nacionalista i revolucionara naročito je bio jak ruski uticaj. U revolucionarnoj akciji su se povodili za primerima ruskih revolucionara-narodnjaka. Jedan od glavnih vođa te nacionalno-revolucionarne omladine Vladimir Gaćinović došao je u Lozanu god. 1913 i tamo je direktno ušao u krug ruskih revolucionara.

Kulturni i književni uticaji Rusije na Srbe i Bugare nastavljaju se i tokom poslednjih predratnih godina, kao i odlazak u Rusiju stipendista, dolazak ruskih naučnika na Balkan, sve veće interesovanje ruske štampe za balkanske prilike. Prirodno je da se i u balkanskim zemljama pažljivo prati razvoj događaja u Rusiji koja je prolazila kroz veoma zanimljivu revolucionarnu fazu svoje istorije.