Русија и Балкан (А. Јелачић) 10

←< 9. глава

РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић

11. глава→

X

Од Сарајевског атентата до примирја.

Сарајевски атентат је био, разуме се, само повод за почетак првог светског рата. Сва огромна литература на свима културним језицима света о самом атентату, његовој позадини и подробностима, као и о т. зв., »одговорностима« за њ с којима би се хтело везати питање опште »одговорности« за грандиозни и нада све крвави светски сукоб и обрачун 1914-18 година унела је у ствар много светлости, али ипак много шта је остало нејасно и о многим моментима постоје потпуно супротна обавештења и судови. Међутим то је, напокон, у великој светско-историској перспективи од мање важности. Балкан и његова судбина, као и судбина Југословена уопште, претставља једну од жижа и основних проблема тога светскога сукоба. Како су се развијале у главним цртама догађаји у вези са Балканом и позицијом Русије у погледу њега?

Русија није била спремна за рат у јулу 1914 г. и није га хтела, као и две њене партнерице - Француска и Енглеска. Према руским плановима и прорачунима тек 1917-18 мислило се да ће Русија бити готова, нарочито на мору, о чему се специјално водило рачуна. То се јасно види, између осталог, из поверљивих и детаљних извештаја министра Сазонова цару који су сада објављени. Из тих извештаја произлази да је питање Мореуза остајало и даље централно питање руске политике. У извештају Сазонова од 23 новембра 1913 изрично је напоменуто да је Русија изгубила у вези са релативно кратким затварањем Мореуза за време ратних операција 1912 г. близу сто милиона рубља извоза... Али, и поред тога, требало је, по мишљењу Сазонова, водити политику мира. И унутрашња ситуација Русије није била повољна за рат.

Међутим за централне силе баш за то се момент за објаву рата сматрао као подесан. И тако је дошло до предаје аустро-угарског неприхватљивог ултиматума Србији, у моменту када је француски претседник републике Поенкаре са својим претседником владе и министром спољних послова Вивијани напустио Русију (за време његове посете десили су се у Русији толико озбиљни улични нереди да се већ мислило да је то почетак револуције и да није с тога могућна успешна мобилизација руске војске и флоте, него ће - то је било мишљење и немачког амбасадора у Петрограду - указ о мобилизацији бити знак за општу побуну у Русији). Неколико дана пре предаје ултиматума у Београду је напрасно умро у аустриском посланству приликом жучног објашњења са цесарско-краљевским послаником руски посланик, велики србофил и славенофил Хартвиг. У руско посланство иза примљеног ултиматума долазили су најодговорније личности Србије на челу са престолонаследником - Регентом Александром да се обавесте, какво ће држање заузети у овај трагичан час Русија. Регент Србије је послао цару Николи депешу у којој је речено: »...У овим тешким тренуцима ја износим осећања свога народа који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије«.

У Русији због споменутих околности радило се интензивно на сачувању мира, ипак као одговор на апел краљевића Александра уследила је депеша Николе II: »... Док има и најмање наде да се избегне проливање крви сви моји напори тежиће томе циљу. Ако пак не успемо и поред најискреније наше жеље, нека Ваше Височанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију«. Тако су се изјаловиле наде Аустро-Угарске да ће се конфликт моћи да се »локализује« и да ће се Аустро-Угарској дозволити да несметана ни од кога, сем преуморене, релативно малобројне и недовољно снабдевене српске војске, изврши пројектовану »казнену експедицију« против Србије...

Последњих дана јула и првих дана августа 1914 г. догађаји су се развијали катастрофалном брзином и ратне операције на српском и западном фронту отпочеле су са пуном жестином.

Треба одмах и сасвим јасно да се напомене ово: недовољно спремна војнички, финансиски, дипломатски и психолошки Русија је ушла у рат ипак са великим еланом. Нереди су одмах престали, и цар, који је годинама био отсутан из своје престонице, могао је да се појави на тргу испред Зимске Палаче усред огромне гомиле света где је било много студената и радника... Мобилизација у Русији је спроведена са неочекиваном брзином, тачно према планским предвиђањима, у главноме, успешно са ванредно добрим одазивом не само резервних официра него и обвезника и давалаца коморе. Као један од важних чинилаца овог несумњвог и великог, и, понављамо, готово неочекиваног успеха мора да се истакне елементарна, често несвесна или потсвесна симпатија руског друштва, па и најширијих народних слојева према Србији и Црној Гори, према српском народу...

Међутим Русији је у вези са Балканом претстојао на дипломатском пољу један ванредно тежак посао: требало је уредити низ врло компликованих питања и заоштрености да би се створила што повољнија ситуација за војну акцију и на балканском бојишту, а у вези с тиме и на другим, важнијим и одлучујућим бојиштима - западном и руском. Још није рат почео, а руска дипломатија предузима хитне мере да се, ако је иоле могућно, развежу чворови српско-бугарских, грчко-бугарских, бугарско-румунских, итало-српских и италианско-грчких супротности, и да се обезбеди неутралност Турске. Са стране ове последње, тог власника и чувара Мореуза, неочекивано се поставља предлог о војној сарадњи, а не само о неутралности. Енвер-паша, турски министар војни и један од вођа младотурског покрета, води поверљиве и чак »веома пријатељске« разговоре са руским војним изаслаником генералом Леонтијевим. Ради се не само о томе да Турска повуче своје трупе са кавкаске границе, него да мобилише и да концентрише 200 хиљада војника на Балкану ако се нека балканска сила одлучи на акцију против Русије, односно њених савезника. Када су се у Мореузима појавиле немачке крстарице »Гебен« и »Бреслау« са турске стране се уверава да то не значи прекид са Русијом, да Турска и даље остаје неутрална, да је она »купила« немачке ратне лађе и сл. Међутим, као што јавља руски амбасадор из Цариграда, »уговор са Немачком т. ј. војни савез је »у ваздуху« и официри немачке војне мисије којим је њихов шеф, генерал Лиман фон Сандерс, наредио да остану на својим местима раде све што је у њиховим могућностима да Турке плаше руском опасношћу, вековном тенденцијом Русије ка Цариграду и Мореузима, па и конкретним акцијама које тобоже предузима руска црноморска флота која се као бајаги налази већ у близини Босфора. Зато руски амбасадор директно моли команданта руске флоте да се уздржи од макаквих покрета лађа који би се могли протумачити у Цариграду као неки непријатељски и припремни за непријатељства акт. Али све узалуд. Почетком августа преговори о сарадњи између Русије и Турске постају оно, што су и били једна краткотрајна епизода, један маневар да се добије време; Турска је одлучила свој улазак у рат на страни централних сила, али се настављају преговори о турској неутралности. Турској се ипак не иде лако у рат и она би радо хтела да ствар одуговлачи. У тим преговорима и натезању пролази време, све до кобног дана 16-29 октобра 1914 год. када су немачке лађе, »продате« Турској, извршиле напад на руску обалу. Још и онда у Цариграду велики везир је уверавао руског амбасадора да ће он већ »позвати Немце на ред« (!), али рат између Русије и Турске, а иза тога савезника Русијиних је био свршен чин. Тако се питања Цариграда и Мореуза поставило већ у чисто ратном аспекту. Али ће проћи дуго времена док се савезници договоре о решењу тог питања у случају њихове победе. Коначно је Русији за случај победе и деобе Турске обећана, поред великих територија у Малој Азији, посед Цариграда и целе европске обале Мраморног Мора са полуострвом Галиполи, Цариграда и Скутари са залеђем у Малој Азији, острва Принкипо у Мраморном Мору, као и острва Тенедос и Имброс испред улаза у Дарданеле. Међутим сва акција савезника против Дарданела је пропала са врло тешким за њих губицима, док се Русија током рата неколико пута спремала на директну и самосталну акцију против Босфора и Цариграда ради њихова освајања. У другој половини 1915 год. припремана је читава седма армија у Одеси и околини за акцију на Балкану и операције искрцавања близу Босфора, али се касније ова армија морала пребацити на галициско бојиште. Пред саму револуцију у Русији цару су подношени извештаји и планови о потреби освојења Цариграда и Мореуза. Револуција је брзо скинула са дневног реда те акције и само питање Мореуза с једне стране с тога што је руска војска стварно постала још мање способна за подухвате већег замаха, с друге стране с тога што се уопште идеја освојења Мореуза почела сматрати као »империјалистичка«, и то не само од стране бољшевичке странке него и од стране онда владајућих социјалистичких странака мењшевика и есероваца, док је трећа велика владина странка (буржуазна) народне слободе (»кадети«) настојавала преко свога вође и током прва два месеца револуције министра спољних послова Миљукова да и даље задржи као један од ратних циљева освојење Цариграда и Мореуза и да се никако не разреше савезници обавезе да се између осталог, боре и за овај циљ. По доласку на власт Лењина и његове коалиционе владе бољшевика и левих есероваца Русија је раскинула са савезницима, предложила је и закључила са противницима примирје, а онда и мир (у Брест Литовском 3-16 марта 1918 год.) према којем је Русија изгубила у корист Турске извесне поседе своје за Кавказом. Разуме се о неким претензијама Русијиним у области Мореуза није могло онда да буде ни говора.

Много више него о уласку Турске у рат у Русији су се бринули за улазак у рат Бугарске. Притисак на Србију да попусти у односима са Бугарском и да учини највеће жртве да би дошло до споразума са Бугарском почео је још последњих дана јула 1914 год. и трајао је готово до самог прекида са Бугарском и њеног уласка у рат на страни централних сила. Из извештаја које је примало од својих претставника на страни руско Министарство спољних послова у Петрограду су се могли уверити да су сви покушаји да се Бугарској даде компенсација на рачун Турске (у Тракији), Грчке или Румуније наилазили на врло хладан и резервисан пријем код меродавних кругова у Софији. Захтеви су се достављали са те стране највише према Србији. Под таквим околностима Русија, под притиском опет својих главних савезника, нарочито Француске, била је приморана да стално тражи од Србије попуштање. Међутим бугарски захтеви су постајали све већи према томе, како су се неповољно за Русију и њене савезнике развијале ратне операције. Уз то тадашњи претседник бугарске владе Радославов крио ванредно повољне предлоге које су савезници чинили Бугарској не само од опозиције него и од самог Министарског савета. »У ствари, макакве уступке учиниле силе Споразума Бугарској њена влада била је одлучила да иде против њих« (Коста Тодоров). 24 августа су били потписани политичка и војна конвенције између Немачке и Бугарске. 1 септембра руски министар Савински је предао нове предлоге Споразума. Бугарској су обећане значајне компензације, чак и у случају да остане само неутрална, али лојално неутрална. Опозиција у бугарском Собрању је затражила и добила аудијенцију од краља Фердинанда, али је њен покушај био узалудан. Догађаји су се и даље развијали фаталним својим путем. Чиме је почела офанзива против Србије у Софији је одбијен ултиматум Русије којим се тражило отпуштање официра централних сила из бугарске војске где су они били у улози »инструктора«, којом је приликом бугарска влада у својој »свечаној изјави« бацила сву одговорност за прекид на Русију. 14 октобра краљ Фердинанд је објавио рат Србији, а Русија је објавила рат Бугарској 20 октобра.

Објава рата од стране Русије Бугарској створила је једну ванредно тешку и трагичну ситуацију у историји.

Исто тако веома сложена дипломатска игра водила се око уласка Италије у рат. Одмах на почетку Италија је изјавила, да пошто је Аустро-Угарска нападач, за Италију није наступио случај обавезе ступања у ратну акцију.

Не задовољавајући се неутралношћу Италије Русија и њени савезници повели су са италијанском владом преговоре о уласку Италије у рат на њиховој страни. Преговори су се отежавали тиме што је Русија била мало склона попуштању великим захтевима Италије који су ишли на рачун Јужних Словена. Али су Француска и нарочито Енглеска вршиле пресију на Русију тако да је најзад дошло до закључивања т. зв. Лондонског пакта који има облик извештаја савезника да су примили на знање 16 тачака италијанског меморандума.

Поред одредаба о Малој Азији и о колонијама Лондонски пакт од 26 априла 1915 године признавао је право Италије на Горицу и Градишку, Истру са Трстом и већим делом Кварнерског Острвља, док је Далмација са острвима требала да буде подељена између Италије, Хрватске, Србије и Црне Горе. Они поседи који би припадали Југословенима требали су да буду демилитаризовани.

Румунија, мада везана војном конвенцијом са Аустро-Угарском, одлучила је да остане неутрална. Обе стране су вршиле пресију на Румунију надајући се да ће убедити Румунију о корисности њеног уласка у рат.

Пошто су Русија и њени савезници обећали Румунији, Ердељ и већи део Буковине и Баната, Румунија је најзад августа 1916 године ушла у рат.

Што се тиче Грчке у њеном увлачењу у рат, које је коначно одлучено већ за време руске револуције, Русија је играла више мање пасивну улогу препуштајући главну реч Енглеској и Француској.

Заједничке војне операције Русије и Србије, и директно учешће Руса у рату на Балкану изгледали су углавном овако: са руске стране се препоручивало Србији да што активније води своје операције против Аустро-Угарске да би растеретила колико толико руски фронт у Галицији. Енергична акција Србијина несумњиво је олакшала руске операције у Галицији, и велику победу руских армија, што је било од великог значаја за цео ток рата.

Русија је послала Србији 100 хиљада пушака и нешто муниције и санитетског материјала, док је преко Србије железницом Солун-Скопље-Ниш-Прахово на Дунаву и онда Дунавом ишло снабдевање руске војске из савезничких земаља. Неколико санитетских колона и амбуланта дошло је из Русије на српско бојиште, а поред тога и једна руска батерија учествовала је у одбрани Београда, као и неколико војних стручњака.

У очекивању велике аустро-угарско-немачке офанзиве и неминовног уласка Бугарске у рат Српска влада и врховна команда предузимала је енергичне кораке да се Србији од стране савезника укаже већа и ефикаснија помоћ и да се предузму згодне и стварне мере да се спречи бугарска мобилизација. Међутим су савезници, па и ондашњи начелник штаба руске врховне команде генерал Алексејев нису сматрали опортуним и могућним да се битно ангажују на Балкану, док су се све још надали да ће успети, ако не да придобију Бугарску, онда да обезбеде њену неутралност великим уступцима на рачун Србије. Помоћ које је била директно пружена у јеку офанзиве против Србије била је премалена и дошла је прекасно. Али треба истаћи да је руско лево крило за време српске катастрофе и отступања преко Албаније прешло у офанзиву у Буковини и руске трупе су са великим пожртвовањем јуришале на аустро-угарске положаје у правцу Черновица; Руси су били одбијени са врло тешким губицима. За спасавања остатка српске војске и једног дела избеглица од пресудног значаја била је лична интервенција цара Николе II који је захтевао од савезника ратне и транспортне лађе да се Срби на албанској обали прихвате. И заиста су онда стигле француске и италијанске лађе које су извршиле евакуацију Срба и пребацивање њихово на Крф.

1916 год. руски експедициони одред је био упућен морем преко Мурманска и око целе Европе кроз Средоземно Море у Солун. Свега је било на солунском фронту 12 руских батаљона са помоћним трупама. Ови батаљони храбро су се борили раме уз раме са Србима током јесени 1916 год.

1916 год. формирана је у Русији Прва српска добровољачка дивизија за коју је мали кадар отишао на Крф у Русију. У тој дивизији су узели учешће официри Хрвати, Словенци и Чеси, поред Срба који су сачињавали њен главни део. Створена и снабдевена у Русији ова дивизија је заједно са Русима узела учешће у борбама у Добруџи. После револуције један део Срба и других Југословена вратио се у отаџбину преко Сибира.

За време рата у Русији су скупљани велике своте новца и велике количине ствари за српски Црвени крст, а они Срби који су стизали у Русију, а то су били у првом реду поједини политичари и научници примани су у Русији са пуно симпатија и гостољубља.

Југословенски проблем, у његовој целини постављен светским ратом, затекао је Русију званичну, као и незваничну, потпуно неспремну. Широко јавно мнење мало се зањ занимало, а десничарски расположени славенофили, као и службена дипломатија нису били склони уједињењу свих Југословена, Срба, Хрвата и Словенаца, у једну државу. Нарочито ту се истицало верско питање: званична Русија и десничари славенофили нису могли схватити заједницу католика и православних... За то је цео рад у Русији наилазио на велике тешкоће. Исто тако и приликом састанка претставника Југословенског одбора са руским дипломатима у иностранству југословенски- политичари наилазили су на скептицизам руских дипломата.

Тек за време руске револуције идеја уједињења Југословена напредовала је у Русији. Први министар спољних послова Привремене владе Миљуков јавно је изјавио да се слаже са том идејом. Чим је склопљена Крфска декларација Привремена руска влада, прва и онда једина од савезничких влада (министар спољних послова је био наследних Миљукова Терешченко) званично је признала декларацију и тиме је Русија била прва велика сила која је службено признала рађање Југославије.

Треба још напоменути да се за Русију питање југословенског јединства комплицирало црногорским питањем и да још током 1914-15 г. краљ Никола је преко своје ћерке Милице, руске велике кнегиње, водио акцију за то да после рата Црна Гора изађе по могућности са што више повећаном територијом. После слома и капитулације Црне Горе питање судбине Црне Горе није скинуто са дневног реда и задавало је озбиљне бриге руској дипломатији, као што се види из сада објављених поверљивих извештаја руског отправника послова код црногорског двора у изгнанству.

Руска револуција у даљем своме развоју, после неуспелог покушаја контрареволуције и обарања Привремене владе од стране генерала Корнилова и успелог државног удара бољшевика против исте владе, обуставила је учешће Русије у рату. У последњој његовој фази, као у преговорима о миру и у закључивању мирних уговора Русија није више суделовала и тиме не сноси одговорност ни за добре ни за лоше њихове стране. Али свакако, мада је и изашла из рата пре његова завршетка, Русија је обилно проливеном крвљу својих синова и неизмерним материјалним жртвама допринела победи ондашњих њених савезника и стварању Југославије.