Родољупци/9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ДРУГО
◄   3. Позорје 4. 5.   ►

Позорје четврто


ЖУТИЛОВ с маџарском кокардом, ПРЕЂАШЊИ


ЛЕПРШИЋ: А шта је то? Ха, ха, ха!

ШЕРБУЛИЋ: Зар је то родољубије?

ЛЕПРШИЋ: Господин Жутиловић! Србин! Ха, ха, ха!

ЖУТИЛОВ: Шта је, господо моја?

ЛЕПРШИЋ: Не стидите се метнути маџарску кокарду?

ЖУТИЛОВ: Метнућете је и ви.

СМРДИЋ: Да бог сачува!

ЛЕПРШИЋ: Пре бих дао руку одсећи.

ЖУТИЛОВ: Знате ли ви да војска сутра долази?

ЛЕПРШИЋ: Но, то је добро: бар ће бити шићара за Сервијанце.

ЖУТИЛОВ: Оставите Сервијанце, богзна кад ћеду доћи, а ови су сутра код нас. Друго: 'оће да се испитује и за протоколе; зато да се манемо народности.

ЛЕПРШИЋ: Шта, тако подло? Нипошто, него барјак српски да се диже!

ЖУТИЛОВ: Ви, ако ћете дизати, можете на вашу ризику. Но ја бих рекао да се претрпимо, док нам не дође помоћ.

ШЕРБУЛИЋ: И ја сам тако казао.

ЛЕПРШИЋ: Дакле, нико неће са мном?

СМРДИЋ: А шта је вајде данас да метнемо, сутра ће га скинути.

ШЕРБУЛИЋ: Барјак нек се вије засада у Граници, где су сви солдати.

СМРДИЋ: А нас могу потући батинама.

ЛЕПРШИЋ: Да се уверите како љубим слогу, ево пристајем на све, и за љубав вашу скидам и кокарду.

ШЕРБУЛИЋ: То је врло паметно, јер би се Маџари нашли јако увређени.

СМРДИЋ: И ја тако велим.

(Поскидају кокарде.)

ШЕРБУЛИЋ: Не би ли било добро да метнемо маџарске кокарде, као господин Жутилов? Та ми смо и тако Србљи; а Маџари, кад виде своје кокарде, може бити да неће ни истраживати за протоколе.

ЛЕПРШИЋ: То иде мало даље, али родољубије све допушта. Зато ћемо овако учинити: испод 'аљине да се поставе кокарде српске, јер наша срца српски дишу, а споља метнућемо мрске кокарде маџарске, за знак како су нас гњавили!

ШЕРБУЛИЋ: Живио господин Лепршић! Заиста паметан дечко!

ЛЕПРШИЋ. (придевајући кокарду): Чекајте док буде Душаново царство, па ћете видити.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.