Rodoljupci/9
Pozorje četvrto
ŽUTILOV s madžarskom kokardom, PREĐAŠNjI
LEPRŠIĆ: A šta je to? Ha, ha, ha!
ŠERBULIĆ: Zar je to rodoljubije?
LEPRŠIĆ: Gospodin Žutilović! Srbin! Ha, ha, ha!
ŽUTILOV: Šta je, gospodo moja?
LEPRŠIĆ: Ne stidite se metnuti madžarsku kokardu?
ŽUTILOV: Metnućete je i vi.
SMRDIĆ: Da bog sačuva!
LEPRŠIĆ: Pre bih dao ruku odseći.
ŽUTILOV: Znate li vi da vojska sutra dolazi?
LEPRŠIĆ: No, to je dobro: bar će biti šićara za Servijance.
ŽUTILOV: Ostavite Servijance, bogzna kad ćedu doći, a ovi su sutra kod nas. Drugo: 'oće da se ispituje i za protokole; zato da se manemo narodnosti.
LEPRŠIĆ: Šta, tako podlo? Nipošto, nego barjak srpski da se diže!
ŽUTILOV: Vi, ako ćete dizati, možete na vašu riziku. No ja bih rekao da se pretrpimo, dok nam ne dođe pomoć.
ŠERBULIĆ: I ja sam tako kazao.
LEPRŠIĆ: Dakle, niko neće sa mnom?
SMRDIĆ: A šta je vajde danas da metnemo, sutra će ga skinuti.
ŠERBULIĆ: Barjak nek se vije zasada u Granici, gde su svi soldati.
SMRDIĆ: A nas mogu potući batinama.
LEPRŠIĆ: Da se uverite kako ljubim slogu, evo pristajem na sve, i za ljubav vašu skidam i kokardu.
ŠERBULIĆ: To je vrlo pametno, jer bi se Madžari našli jako uvređeni.
SMRDIĆ: I ja tako velim.
(Poskidaju kokarde.)
ŠERBULIĆ: Ne bi li bilo dobro da metnemo madžarske kokarde, kao gospodin Žutilov? Ta mi smo i tako Srblji; a Madžari, kad vide svoje kokarde, može biti da neće ni istraživati za protokole.
LEPRŠIĆ: To ide malo dalje, ali rodoljubije sve dopušta. Zato ćemo ovako učiniti: ispod 'aljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja metnućemo mrske kokarde madžarske, za znak kako su nas gnjavili!
ŠERBULIĆ: Živio gospodin Lepršić! Zaista pametan dečko!
LEPRŠIĆ. (pridevajući kokardu): Čekajte dok bude Dušanovo carstvo, pa ćete viditi.
|