Родољупци/2
Позорје друго
МИЛЧИКА води ЕДЕНА, накићена маџарском кокардом, ПРЕЂАШЊИ
МИЛЧИКА: Господо моја, ја се надам да ће вам бити по вољи овај гост.
ЕДЕН (показујући кокарду): Lаsd еdes atum!
СВИ: Иљен!
ШЕРБУЛИЋ. (глади Едена по образу): Ко ти је дао то?
ЖУТИЛОВ: Не говори српски.
СМРДИЋ: Ја мислим да је то посао фрајле Милчике.
МИЛЧИКА (поклони се).
ШЕРБУЛИЋ: А! фрајла Милчи, за ово заслужујете белобунгс-декрет.
МИЛЧИКА: Ако заповедате, господо, могу сваког послужити. (Отвори кутију с кокардама).
ШЕРБУЛИЋ: Иљен!
СВИ (узимају кокарде и себи придевају, осим Гавриловића).
МИЛЧИКА (Гавриловићу): Зар ви нећете?
ГАВРИЛОВИЋ: Захваљујем; ја мрзим те ствари.
ЖУТИЛОВ: Не банч, господин Гавриловић, и тако је од конзервативне партије.
ГАВРИЛОВИЋ: Ја се трудим да будем од партије поштене.
ШЕРБУЛИЋ: Шта ви ту све о поштењу, као да ми нисмо поштени!
ГАВРИЛОВИЋ: Ја то не кажем.
ЖУТИЛОВ: Оставите. Кад се ради о слободи, онда је поштење незнатна ствар. Кажите, зашто се не би кокарде начиниле из општинске касе, да сваки може по једну добити? Не показује ли то да магистрат не држи са слободом?
ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Да се збаци, да се збаци! Имамо ми бољи' људи.
ЖУТИЛОВ: Сад треба да дођу у службу само либералци.
ШЕРБУЛИЋ.: Тако је!
ЖУТИЛОВ: Друго: треба да се повиси плаћа онима који су у служби. Сад је слобода, у слободи се мора слободно живети, а без доста новаца слободно се живети не може.
ШЕРБУЛИЋ: Врло лепо!
ЖУТИЛОВ: Треће: новци од десетка и од работе, који су за лањску и преклањску годину скупљени, да се поделе између прави' патриота.
ШЕРБУЛИЋ: Прекрасно!
ЖУТИЛОВ: Људи су батинама били натеривани да вуку камен за калдрму. Сад је слобода, нико се ни на шта натерати не може. Дакле, да се камен прода и новци да се такође поделе између прави' патриота.
ШЕРБУЛИЋ: Врло паметно!
ГАВРИЛОВИЋ. (на страну): Ау, да лепе слободе!
ЖУТИЛОВ: Довече да правимо илуминацију.
ШЕРБУЛИЋ: Иљен!
ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешаг добили ...
СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки.
ЖУТИЛОВ: То и ја кажем. Но моје је право име Жутилаји, а не Жутилов; зато хоћу да се тако и зовем.
ШЕРБУЛИЋ: Иљен!
ЖУТИЛОВ: Зашто се и господин Смрдић. не би звао Бидеши? То је лепше него Смрдић; а господин Шербулић ... не знам откуд долази.
СМРДИЋ: Шерб значи влашки змија.
ЖУТИЛОВ: Дакле, Киђоји.
ШЕРБУЛИЋ (Смрдићу): Ја да знам да и једну капљу крви влашке имам, и ту би' пустио да истече.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|