Rodoljupci/2
Pozorje drugo
MILČIKA vodi EDENA, nakićena madžarskom kokardom, PREĐAŠNjI
MILČIKA: Gospodo moja, ja se nadam da će vam biti po volji ovaj gost.
EDEN (pokazujući kokardu): Lasd edes atum!
SVI: Iljen!
ŠERBULIĆ. (gladi Edena po obrazu): Ko ti je dao to?
ŽUTILOV: Ne govori srpski.
SMRDIĆ: Ja mislim da je to posao frajle Milčike.
MILČIKA (pokloni se).
ŠERBULIĆ: A! frajla Milči, za ovo zaslužujete belobungs-dekret.
MILČIKA: Ako zapovedate, gospodo, mogu svakog poslužiti. (Otvori kutiju s kokardama).
ŠERBULIĆ: Iljen!
SVI (uzimaju kokarde i sebi pridevaju, osim Gavrilovića).
MILČIKA (Gavriloviću): Zar vi nećete?
GAVRILOVIĆ: Zahvaljujem; ja mrzim te stvari.
ŽUTILOV: Ne banč, gospodin Gavrilović, i tako je od konzervativne partije.
GAVRILOVIĆ: Ja se trudim da budem od partije poštene.
ŠERBULIĆ: Šta vi tu sve o poštenju, kao da mi nismo pošteni!
GAVRILOVIĆ: Ja to ne kažem.
ŽUTILOV: Ostavite. Kad se radi o slobodi, onda je poštenje neznatna stvar. Kažite, zašto se ne bi kokarde načinile iz opštinske kase, da svaki može po jednu dobiti? Ne pokazuje li to da magistrat ne drži sa slobodom?
ŠERBULIĆ: Tako je. Da se zbaci, da se zbaci! Imamo mi bolji' ljudi.
ŽUTILOV: Sad treba da dođu u službu samo liberalci.
ŠERBULIĆ.: Tako je!
ŽUTILOV: Drugo: treba da se povisi plaća onima koji su u službi. Sad je sloboda, u slobodi se mora slobodno živeti, a bez dosta novaca slobodno se živeti ne može.
ŠERBULIĆ: Vrlo lepo!
ŽUTILOV: Treće: novci od desetka i od rabote, koji su za lanjsku i preklanjsku godinu skupljeni, da se podele između pravi' patriota.
ŠERBULIĆ: Prekrasno!
ŽUTILOV: Ljudi su batinama bili naterivani da vuku kamen za kaldrmu. Sad je sloboda, niko se ni na šta naterati ne može. Dakle, da se kamen proda i novci da se takođe podele između pravi' patriota.
ŠERBULIĆ: Vrlo pametno!
GAVRILOVIĆ. (na stranu): Au, da lepe slobode!
ŽUTILOV: Doveče da pravimo iluminaciju.
ŠERBULIĆ: Iljen!
ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešag dobili ...
SMRDIĆ: Više nema nemeša; svi smo jednaki.
ŽUTILOV: To i ja kažem. No moje je pravo ime Žutilaji, a ne Žutilov; zato hoću da se tako i zovem.
ŠERBULIĆ: Iljen!
ŽUTILOV: Zašto se i gospodin Smrdić. ne bi zvao Bideši? To je lepše nego Smrdić; a gospodin Šerbulić ... ne znam otkud dolazi.
SMRDIĆ: Šerb znači vlaški zmija.
ŽUTILOV: Dakle, Kiđoji.
ŠERBULIĆ (Smrdiću): Ja da znam da i jednu kaplju krvi vlaške imam, i tu bi' pustio da isteče.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|