Родољупци/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   2. Позорје 3. 4.   ►

Позорје треће


ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ


ЛЕПРШИЋ: Живило славјанство!

ШЕРБУЛИЋ: Иљен!

ЛЕПРШИЋ: Какво "иљен" у славјанском царству? Славјански је народ највећи на свету. У Европи има осамдесет милиона Славјана, и Европа мора бити славјанска.

ЖУТИЛОВ: Шта се то нас тиче.

ЛЕПРШИЋ: Шта се тиче? То је грех против народности; а грех против народности већи је у садашње време него смртни грех. Шта мислите, шта је Србин? Бистра капља у неизмерном мору Славјанства. Славјански је народ најславнији народ у Европи. Панславизам је идеја која занима највеће духове.

ЖУТИЛОВ: Господин Лепршић, то ћете задржати кад буде црквена скупштина. Сад имамо посла празновањем слободе.

ЛЕПРШИЋ: Зар ви мислите да Србин није сазрео за слободу? Дајте астал, пак ћете се дивити. (Довуче астал насред собе, пак се попне на њега.) Господо и браћо! Ви знате шта су Србљи били у старо доба. Од Душана дрхтале су стене самог Цариграда. Но ова лепа слава наша пала је као жертва бесомучне навале турске.

ГАВРИЛОВИЋ: Због нас сами' и наше неслоге.

ЛЕПРШИЋ: Србин, који је рођен за слободу, не хте бити робом, зато одлучи прећи у Маџарску, на позив цесара Леополда. Четрдесет хиљада фамилија преведе патријарх Чарнојевић под окриље аустријско, народ добије лепе привилегије; имао је свога војводу, свога патријарха, своје магистрате; сад нема ништа. Ко је томе узрок? Говорите ко је томе узрок?

ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо.

ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина. Кад се сви буде, Србин спавати не сме. Скупштина је одређена за први мај; ту ће се поновити наша стара права, изабраће се војвода и патријарх, и установиће се Војводина српска!

ШЕРБУЛИЋ: Охо!

ЛЕПРШИЋ: Та једна реч "охо" заслужује да се у новине стави; а тешко сваком на кога почну новине викати.

ГАВРИЛОВИЋ: Добро, господине, тешко сваком који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити?

ЛЕПРШИЋ: Ево како. Србљи су највише крви пролили за ослобођење Маџарске; управо, они су освојили Срем, Банат и Бачку, а у привилегијама јасно стоји да све земље које Србљи задобију за себе задрже; дакле, ове су земље наше.

ГАВРИЛОВИЋ: Како наше?

ЛЕПРШИЋ: Поставићемо нашег војводу, наше министре, наше власти и судове, па мир. Кад је Србин до великог званија долазио? Него нотарош, јурасор, највише солгабиров или фебиров.

ЖУТИЛОВ: Ту имате пуно право!

ЛЕПРШИЋ: У Војводини српској не сме други бити чиновник него Србин, од министер-президента до последњег писара.

ЖУТИЛОВ: Тако треба!

ЛЕПРШИЋ: У Војводини српској Србин неће плаћати порцију ни друге дације.

СМРДИЋ: То, то!

ГАВРИЛОВИЋ: А како ће се издржавати?

ЛЕПРШИЋ: Војводина српска имаће своју финансију, своју народну касу, и из ње ће се сви трошкови подмиривати.

ГАВРИЛОВИЋ: А како ће се пунити?

ЛЕПРШИЋ: То је брига финанс-министера, а не ваша.

СМРДИЋ (пљеска рукама): Право, право! (Подмигујући се Гавриловићу.) Пиф јего по носу!

ЛЕПРШИЋ: Једним словом: Војводина има своје сопствено правленије; војвода поставља чиновнике — само Србље. Није ли то лепо?

СВИ: Заиста лепо!

ЛЕПРШИЋ: Служба ће толико бити да ћемо морати и из други' земаља званичнике набављати.

ШЕРБУЛИЋ: Зашто то? Зар се не могу употребит људи од трговачког реда?

ЛЕПРШИЋ: То се разумева.

ШЕРБУЛИЋ: Сад видим да је паметно устројена та Војводина српска.

ЛЕПРШИЋ: Ко може бити незадовољан тиме?

СВИ: Нико, нико!

ГАВРИЛОВИЋ: Је ли ово већ потврђено, господине Лепршићу?

ЛЕПРШИЋ: То ће се све свршити првог маја, у Новом Саду.

ГАВРИЛОВИЋ: 'Оће ли бити какав царски комесар?

ЛЕПРШИЋ: Ми с комесарима немамо никаква посла. Народ сад влада; воља народа више значи него сви комесари на свету.

ГАВРИЛОВИЋ: То није добро.

ЛЕПРШИЋ: Мађаронима није, то верујем; али прави родољупци другојаче чувствују.

ШЕРБУЛИЋ: Сви смо ми Србљи.

ЛЕПРШИЋ: Мађари преварили цара и присвојили сву власт себи. Сад је време да им отмемо и отерамо их у Тунгузију.

ГАВРИЛОВИЋ: Ми њих?

ЛЕПРШИЋ: Шта, жао вам је? Ха, ха, ха! Види се ко је мађарон.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам слушао да сте ви говорили маџарски, а не ја.

ЛЕПРШИЋ.: Док их протерамо, урликаће курјаци њиним језиком.

ГАВРИЛОВИЋ: Али како ћете их протерати кад немамо оружја, немамо барута.

ЛЕПРШИЋ: Ха, ха, ха! Шта се он брине. Ми ћемо им топове отети, пак ћемо их бити њиним сопственим оружјем.

ГАВРИЛОВИЋ: То је све лепо, али би требало да се најпре мало размислимо.

ЛЕПРШИЋ: Кад је време радити, онда се не мисли.

ГАВРИЛОВИЋ: То је зло.

ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро.

ГАВРИЛОВИЋ: Заповедали су и досад, па видим, ви сте се више око њи' улагивали.

ЛЕПРШИЋ: Сад је дошло време да им за све неправде платимо.

ГАВРИЛОВИЋ: Само да можемо.

ЛЕПРШИЋ: Хе, хе! А шта кажу граничари и браћа наша Хрвати? Разнеће их у воздух. Пак јошт док отпадну од њи' Словаци, док се сојузимо с Чесима, Моравцима, Пољацима! Ено, у Прагу се оснива славјанско царство!

ШЕРБУЛИЋ: Истина?

ЛЕПРШИЋ: Зар не читате новине? На Ракошу, ако бог да, поделићемо с Маџарима колаче.

ШЕРБУЛИЋ: Живио!

ЛЕПРШИЋ: Сваки Србин нека се напије воде из чесме 'ајдучке, нека узме сабљу Милоша Обилића и топуз Краљевића Марка, пак ће опет настати царство Душаново.

СВИ: Живели!

ЛЕПРШИЋ: Дух Хајдук-Вељка, Милоша Поцерца и Цинцар-Јанка нек обузме прси достојни' потомака, пак ће се слава српска опет обновити.

СВИ: Живели!

ЛЕПРШИЋ: Али, шта ја видим? Маџарске кокарде у Војводини српској! Ах, Душан мора у гробу сузе проливати!

ШЕРБУЛИЋ: (плаче): Опростите, господине, ми за те новине нисмо ништа знали; иначе проклет који не љуби свој народ!

СМРДИЋ: Ми смо се спремили да довече славимо слободу.

ЛЕПРШИЋ: Кад Србљи извојују слободу, онда ћемо славити. Сад нам није до тога (пева): Устај, устај, Србине... итд

(При концу сваке строфе вичу остали) Живио! ...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.