Протекција (комедија у пет чинова)/47
II
ПЕРСИДА, сама
ПЕРСИДА (Отрчи до прозора и гледа за њим машући руком): Морам му веровати до словца, овај ме човек силно воли. И како он то само уме поетски да искаже своју љубав. „Реците једно слатко збогом вашем веренику, секретару министарства прве класе!” Чиста поезија! Па онда, како му је тешко растати се од мене; једнако би гледао у моје очи, у мене, у моју косу! Казала сам му да сам три године млађа од њега, а он рекао: „Врло добро, одлично, зар је икад Бог створио двоје који тако згодно пристају једно за друго”. Можда ми по гдегод и ласка, али то ми годи! Изгледа ми као да сањам неки слатки сан, из давних, давних времена, кад ми говори: „Мој анђеле, моја срећо, мој голубе, моја звездо!” Он вели да ја и не говорим, да ово нису речи што их ја изговарам, он вели да ја гучем! То ми није још нико у животу рекао, како је то лепо! Ја гучем, како је то нежно, како је то слатко! Завући ћу се у собу, закључаћу се да ме ко не узнемирава и сањаћу, сањаћу.. (Одлазећи) Ја гучем, Боже мој, ја гучем! (Оде десно).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|