Протекција (комедија у пет чинова)/46
ЧИН ЧЕТВРТИ
Укусно и богато намештена соба код министра.
I
САВА САВИЋ и ПЕРСИДА
САВА САВИЋ (Седи крај ње на канабету): Боже мој, ретки су у животу дани тако пуни среће као заручнички до дана свадбе..
ПЕРСИДА: Како је сладак овај немир, па онда како су дугачки часови очекивања!
САВА САВИЋ: Нећете ми веровати, али нисам способан ништа да радим; све бих да оставим посао да се нађем овде, крај вас. И што радим, све некако буди Бог с нама. Ето, јуче сам претурио дивит, те просуо мастило. Јутрос сам три пут почињао један акт да пишем, па не могу да се сетим како се пише слово „Ф”; а мало пре, мислио сам читава два секунда, како ми је име. У један мах ми се учинило да ми је име Паја.
ПЕРСИДА: Боже, како је то слатка расејаност!
САВА САВИЋ: Јер мислим само на вас. Не умем ни о чему другом да мислим!
ПЕРСИДА: Па, ипак, морамо се мало тргнути из тога слаткога заноса, морамо мислити и на припреме.
САВА САВИЋ: Да, и на то сам мислио. Штампао сам карте којима објављујем да смо верени, а што се тиче моје и ваше крштенице, ја мислим није потребно да их вадимо, вероваће нам ваљда свештеник да смо пунолетни.
ПЕРСИДА: И ја сам разговарала са братом и свршила сам све.
САВА САВИЋ: Разговарали сте, дакле? Видите, тај ваш разговор са братом, то је управо најглавнија припрема за свадбу. Ја мислим да господин министар неће допустити да ви останете у овом положају, да будете обична ђумрукџика. Замислите, молим вас, кад свадба прође улицом па се цео свет почне распитивати: „Чија је ово свадба?” — „Господин министрове сестре!” „А за ког се удаје?” — „За једног ђумрукџију!” Ето, реците сами, зар би то доликовало? Друга би то ствар била, кад би на питање света гласио одговор: „Удаје се за секретара министарства прве класе” Дозволите, да би то већ одговарало министровој сестри...
ПЕРСИДА: Брат је рекао, мора још с вама о томе да разговара.
САВА САВИЋ: Молим, ја волим озбиљне разговоре, и ако је ту мој шурак господин министар, могли би одмах да разговарамо.
ПЕРСИДА: Овде је, али ради нешто, не смем га узнемиравати. Мало доцније.
САВА САВИЋ: Доцније? То бих морао понова доћи, јер ја сам управо побегао из канцеларије само да вас видим! (Узима је нежно за руку) Голубе мој! (Љуби јој руку) Боже, да ли ће нам свет завидети; волео бих кад би нам цео свет завидео.
ПЕРСИДА: Срећнима се увек завиди!
САВА САВИЋ: Тако ми је тешко одвојити се од вас и завући се у акта, у канцеларију. А верујте, нисам ни способан да радим што. Непрестано ми излазе разне слике пред очи. Све ми се чини као да је већ дан свадбе, леп пролећни дан. Чујем музику и видим већ пуно коњских глава са пешкирима. Идем улицом, а све ми се чини као да трче деца за мном и вичу: „Изгоре, куме, кеса!” Па онда, где год видим кревет, а мени се чини да је то брачна постеља, и хтео бих да легнем и све тако неке чудновате слике и мисли.
ПЕ РСИДА: Знам, знам, драги мој; такви су ови чаробни веренички дани!
САВА САВИЋ: Збогом! (Пољуби јој руку) Како ми је тешко да се растанем, као да нећу за по сата опет бити крај вас? Али, ваља стегнути срце кад је човек у државној служби. Поздравите мога шурака, господина министра, и реците једно збогом вашем веренику, секретару министарства прве класе. Не заборавите, прве класе. Збогом!
ПЕРСИДА: Збогом! (Прати га до врата држећи га за руку)
САВА САВИЋ (Оде).
|