Протекција (комедија у пет чинова)/48

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧЕТВРТИ ЧИН
◄   II III IV   ►

III

МИНИСТАР и ДРАГИЊА

МИНИСТАР (Долази из врата лево и доводи Драгињу за руку.): Оди, оди, мазо моја! Оди, седи овде да разговарамо. (Седне и привуче је крај себе) Ко би то рекао, а? И то је код тебе већ озбиљна ствар кад се ниси стидела ни самоме оцу да кажеш, јер то се обично крије од родитеља.
ДРАГИЊА: Ја сам вас, оче, молила најпре за опроштење. Ја признајем да је то мало и сувише слободе од мене, али ви сте ми увек говорили да будем према вама искрена и да не кријем ништа од вас.
МИНИСТАР: Но, но, но, не кажем да си требала тајити. Боље је, боље је што си ми рекла, и камо да си ми још раније казала, ја бих можда нашао пута или да задовољим твоје осећаје или да те од њих излечим, што би много боље било. Овако....
ДРАГИЊА (Престрављена): Овако?
МИНИСТАР: Овако, не могу рећи да си ме ставила у врло згодан положај. Ти си већ одрасла девојка и доста си паметна те и сама видиш ту незгоду... и, како да ти кажем, та да, ти то и сама увиђаш.
ДРАГИЊА: Ја не увиђам, оче!
МИНИСТАР: Е, не увиђаш?! Па читаш ли ти његове новине?
ДРАГИЊА: Не!
МИНИСТАР: Немој их ни читати! Али, видиш, он је уредник једнога листа у коме пише чланке под потписом. Међу тим чланцима су најчешћи они који нападају мене. Он мене назива човеком без душе, без карактера, неваљалцем, проданим типом и просуо је на мене читав речник погрда и клевета. Лепо, то је његова ствар, али... пошто ми је пред јавношћу одузео образ и част, он хоће да ми одузме и дете, а то више није његова ствар.
ДРАГИЊА (Несрећна): Ох, Боже мој!
МИНИСТАР: И ти, дете моје, ако немаш довољно разума да то видиш, мораћеш имати довољно срца за твога оца, ако га још волиш,
ДРАГИЊА (Падне му на груди планући).: Волим вас, оче... појмим и увиђам!.
МИНИСТАР (Држи јој главу): Али, разуме се, ако се има добре воље, из сваке, па ма и из најтеже ситуације, може се наћи излаз.
ДРАГИЊА (Обраћа пажњу).
МИНИСТАР: Ја признајем да је то даровит младић, то сам ти већ и раније рекао. Ако је још и увиђаван, ако је разуман, ако те толико воли.... толико бар колико ти њега... јер, ја ћу му морати поставити извесне захтеве, и ако не пристане, онда...
ДРАГИЊА: Онда?
МИНИСТАР: Но па шта би хтела више од мене: пристао сам да га примим, да разговарамо.
ДРАГИЊА: Он ће доћи, оче, доћи ће још данас, али.... драги оче, ја се бојим, ви ћете му поставити захтеве на које он неће моћи и неће хтети пристати... ја се бојим...
МИНИСТАР (Милујући је): Очево је срце много шире но што често деца мисле. Учинићу ја за своје јединче све, сем онога што је немогуће. Ако ипак не успем, ти нећеш имати права на мене да зажалиш.
ДРАГИЊА: Али будите, молим вас, што попустљивији.
МИНИСТАР: Уљице једна! Зар ти не знаш да ћу још више учинити, но што ти могу унапред обећати (Напољу ларма, чује ?е желски глас: „Ја морам са г. министром говорити!“)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.