Protekcija (komedija u pet činova)/47
II
PERSIDA, sama
PERSIDA (Otrči do prozora i gleda za njim mašući rukom): Moram mu verovati do slovca, ovaj me čovek silno voli. I kako on to samo ume poetski da iskaže svoju ljubav. „Recite jedno slatko zbogom vašem vereniku, sekretaru ministarstva prve klase!” Čista poezija! Pa onda, kako mu je teško rastati se od mene; jednako bi gledao u moje oči, u mene, u moju kosu! Kazala sam mu da sam tri godine mlađa od njega, a on rekao: „Vrlo dobro, odlično, zar je ikad Bog stvorio dvoje koji tako zgodno pristaju jedno za drugo”. Možda mi po gdegod i laska, ali to mi godi! Izgleda mi kao da sanjam neki slatki san, iz davnih, davnih vremena, kad mi govori: „Moj anđele, moja srećo, moj golube, moja zvezdo!” On veli da ja i ne govorim, da ovo nisu reči što ih ja izgovaram, on veli da ja gučem! To mi nije još niko u životu rekao, kako je to lepo! Ja gučem, kako je to nežno, kako je to slatko! Zavući ću se u sobu, zaključaću se da me ko ne uznemirava i sanjaću, sanjaću.. (Odlazeći) Ja gučem, Bože moj, ja gučem! (Ode desno).
|