Протекција (комедија у пет чинова)/45

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   XII XIII I   ►

XIII

ЈУЛКА, затим ЈОВАНКА

ЈУЛКА (Сама): Дакле, доиста сам несрећна! Ох, Боже, Боже мој! (Горко плачући одлази у собу лево).
ЈОВАНКА (После дуже паузе. кроз иста врата): Шта јој је?... Прође крај мене плачући. Питам је, не одговара. Та она је пре неколико тренутка била толико срећна! Ја бих имала много више разлога да плачем, па ево ја то не чиним. Колико тек мене мучи помисао да ме он није ни опазио. Случајно, донела сам му перо и... штрецнуло ме је нешто у срцу, али... он ме извесно није ни запазио. Па зар то није ствар за плакање, а ја ето не плачем. И што бар није тражио да му донесем још хартије, или песка, или ма шта друго? Казао ми је само неколико речи, само своје име. Ништа више. Али и шта би могао да ми каже непознат човек? А Јулка ме непрестано испитује: да ли ме је когод волео. Па одкуда ја то знам, откуда ја то могу одговорити.
СВЕТИСЛАВ (Лупа на врата): Јеси ли сама Јованка?
ЈОВАНКА: Јесам!
СВЕТИСЛАВ: Та забога, отвори, већ сам поднадуо од спавања
ЈОВАНКА: Не смем, Бога ми. Мене те је жао, веруј ми, али не смем.
СВЕТИСЛАВ: Па лепо, реци оцу, реци мајци, нека отворе.
ЈОВАНКА: Нису код куће.
СВЕТИСЛАВ: А Јулка?
ЈОВАНКА: Овде је, али и она не сме као и ја.
СВЕТИСЛАВ: Ја ћу најзад развалити врата.
ЈОВАНКА: Немој, Свето, стрпи се. Знаш да смо те ја и Јулка молиле да се стрпиш и ти си нам дао реч. Они хоће неки посао да сврше па им ти сметаш. Чим сврше, пустиће те; ја мислим још ће те вечерас пустити.
СВЕТИСЛАВ: Али, Јованка, мој лист ће задоцнити. Није ми чланак готов.
ЈОВАНКА: Па због тога су те и затворили.
СВЕТИСЛАВ: Па није само лист, има још нешто због чега ја морам, разумеш ли, ја морам бити слободан. Ја волим једну госпођицу, исто тако милу као што си ти; тако исто лепих очију као што су твоје. Ја је волим и она мене. Имам од ње писмо у коме вели да је своју љубав исповедила оцу и нада се да ће и он пристати. Али, у писму вели да треба још данас, не данас, него сад управо треба да одем. Њен ме отац чека. Разумеш ли то, јеси ли који пут волела?
ЈОВАНКА (Ћути).
СВЕТИСЛАВ: Стидиш се, је ли, да ми признаш? Па, ево, шапни ми кроз кључаоницу, ја сам прислонио ухо. Јеси ли кадгод волела?
ЈОВАНКА (За се): Боже мој! (Гласно). Нисам, нисам.
СВЕТИСЛАВ: Али ти је ипак који пут јаче закуцало срце, обасуо те жар по образу; засветлиле ти очи и нешто топло ти се разлило у души? Је ли, је ли?
ЈОВАНКА (Усхићена): Јесте, јесте, јесте!
СВЕТИСЛАВ: Е, па онда, ти то већ разумеш. Отвори, отвори, отвори, Јованка, тако ти тих твојих осећаја!
ЈОВАНКА: Хоћу, па ма шта било! (Откључава).
СВЕТИСЛАВ (Излази): Хвала ти! Ходи да те пољубим у име њено.(Пољуби је).
ЈОВАНКА: Али...
СВЕТИСЛАВ: Не задржавај ме! (Оде нагло).


3 А В Е С А


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.