Протекција (комедија у пет чинова)/17
XVII
АЋИМ, МАНОЈЛО, СВЕТИСЛАВ, АДМИНИСТРАТОР
АЋИМ (Манојлу тихо): Што си ми овога довукао? Смета много.
МАНОЈЛО (Такође тихо): Зар сам га ја довукао?
АЋИМ: (Светиславу): Седи!
МАНОЈЛО: Седи!
СВЕТИСЛАВ (Седајући, за се): Доста званичан почетак!
АЋИМ: Ти ниси хтео да тражиш службу?
СВЕТИСЛАВ: Нисам!
АЋИМ: Примио си се да будеш уредник неких новина?
СВЕТИСЛАВ: Јесте!
МАНОЈЛО: Како се оно зову те новине?
СВЕТИСЛАВ: „Народни иријатељ".
АЋИМ: Ја, народни пријатељ, народни пријатељ. Па, лепо, али како од прилеке миришу те новине; на што иду, шта пишу, кога бране, кога нападају?
АДМИНИСТРАТОР (Који једнако намрштено шета): Бирократија!
СВЕТИСЛАВ (Устајући с места, мало ватрено): Бране оне, чија су грађанска права повређена; оне, чија је слобода угрожена, оне...
АДМИНИСТРАТОР (Говорећи увек сам себи): Да, њих бране!
АЋИМ: Добро... рецимо њих бране. А кога нападају?
СВЕТИСЛАВ: Нападају оне, који своје личне интересе стављају изнад народнога добра; оне, који бездушно црпе из дубокога кабла народних мука своја лична уживања; нападају оне...
АЋИМ: Стани! Стани! Реци ти мени просто, нападају ли министре?
СВЕТИСЛАВ: Да, јер од њих потичу сви они замршени конци што обавијају....
АЋИМ: Стани! Стани! Нападају ли мога министра?
СВЕТИСЛАВ: Њега, да, њега, који је у судницу унео омразу; који је правди наметнуо улогу освете, који је...
АЋИМ: Стани! Стани!
МАНОЈЛО: Стани!
АДМИНИСТРАТОР (Као и пре): Духовна импотенција!
АЋИМ (Обзирући се на администратора): Овај... ништа.... Манојло ... није... синко... није! Манојло, 'ајдемо да доведемо Савету и Јулку (Показује очима Манојлу на администратора).
МАНОЈЛО: Да (кад и онако не можемо на само разговарати! (Погледа на администратора па оду).
|