Protekcija (komedija u pet činova)/17
XVII
AĆIM, MANOJLO, SVETISLAV, ADMINISTRATOR
AĆIM (Manojlu tiho): Što si mi ovoga dovukao? Smeta mnogo.
MANOJLO (Takođe tiho): Zar sam ga ja dovukao?
AĆIM: (Svetislavu): Sedi!
MANOJLO: Sedi!
SVETISLAV (Sedajući, za se): Dosta zvaničan početak!
AĆIM: Ti nisi hteo da tražiš službu?
SVETISLAV: Nisam!
AĆIM: Primio si se da budeš urednik nekih novina?
SVETISLAV: Jeste!
MANOJLO: Kako se ono zovu te novine?
SVETISLAV: „Narodni irijatelj".
AĆIM: Ja, narodni prijatelj, narodni prijatelj. Pa, lepo, ali kako od prileke mirišu te novine; na što idu, šta pišu, koga brane, koga napadaju?
ADMINISTRATOR (Koji jednako namršteno šeta): Birokratija!
SVETISLAV (Ustajući s mesta, malo vatreno): Brane one, čija su građanska prava povređena; one, čija je sloboda ugrožena, one...
ADMINISTRATOR (Govoreći uvek sam sebi): Da, njih brane!
AĆIM: Dobro... recimo njih brane. A koga napadaju?
SVETISLAV: Napadaju one, koji svoje lične interese stavljaju iznad narodnoga dobra; one, koji bezdušno crpe iz dubokoga kabla narodnih muka svoja lična uživanja; napadaju one...
AĆIM: Stani! Stani! Reci ti meni prosto, napadaju li ministre?
SVETISLAV: Da, jer od njih potiču svi oni zamršeni konci što obavijaju....
AĆIM: Stani! Stani! Napadaju li moga ministra?
SVETISLAV: Njega, da, njega, koji je u sudnicu uneo omrazu; koji je pravdi nametnuo ulogu osvete, koji je...
AĆIM: Stani! Stani!
MANOJLO: Stani!
ADMINISTRATOR (Kao i pre): Duhovna impotencija!
AĆIM (Obzirući se na administratora): Ovaj... ništa.... Manojlo ... nije... sinko... nije! Manojlo, 'ajdemo da dovedemo Savetu i Julku (Pokazuje očima Manojlu na administratora).
MANOJLO: Da (kad i onako ne možemo na samo razgovarati! (Pogleda na administratora pa odu).
|