Протекција (комедија у пет чинова)/16

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   XV XVI XVII   ►

XVI

МАНОЈЛО, СВЕТИСЛАВ, АДМИНИСТРАТОР И ПРЕЂАШЊИ

МАНОЈЛО: Ево га! Једва сам га нашао!
САВЕТА (Грлећи Светислава).: А, ти, неваљалче, где си досад?
СВЕТИСЛАВ: Добро ми дошли! Добро ми дошли! (Љуби Савету и Аћима у руку, а са Јулком се грли).
ЈУЛКА: Већ сам хтела да пођем сама да те тражим.
АЋИМ (Кој је за све време остао хдадан.): Зар ти ниси могао доћи кад ти је Манојло јавио да ми стижемо?
СВЕТИСЛАВ: Мислио сам нећете тако рано стићи, а право да вам кажем, имао сам и великога посла. Почео сам да пишем чланак, а чика Манојло ме прекинуо те нисам ни свршио. Зато је мој пријатељ и пошао са мном. Ах, да, ја и заборавио да вам га прикажем. (Претставља га) Мој пријатељ, администратор мога листа!
АДМИНИСТРАТОР (Који је шетао врло нервозпо, једва климне главом)
ЈУЛКА: А зар се онако, болан браца, одговара на моја писма? Ја, сирота, пишем сваки дан, а од тебе свега три писма.
СВЕТИСЛАВ: Е, па, ја сам ти писао да од мене не чекаш Бог зна колико.
АЋИМ: Извесно око новина имаш много посла?
СВЕТИСЛАВ: Разуме се и сувише!
МАНОЈЛО: Па кад је уредник, дабоме!
СВЕТИСЛАВ: Да, готово све је на мени. Ја пишем уводни чланак, ја подлистак, ја политички преглед...
МАНОЈЛО: Политички?
СВЕТИСЛАВ: Да! Па можете мислити колики је то посао!
АЋИМ (Јетко): Дабоме, дабоме! То је врло велики посао, могу да замислим. Него... овај... Манојло... да... управо ти Савета и Јулка, идите часком тамо у собу. Идите, брате, у кујну; помозите Јованки! Ја и Манојло имамо врло важан разговор са Светиславом.
САВЕТА: Ех, ти опет! Сваки час имаш по неки важан разговор. Нисам још честито ни разговарала с дететом. ]'
МАНОЈЛО: Молим те, снахо, имаш кад да разговараш колико хоћеш, али ово је сада важно.
СВЕТИСЛАВ: Да, мајка, отиди, знам шта отац жели да разговара. Доћи ћу ја већ к теби, чим свршим разговор.
САВЕТА: ’Ајде де! (Полази).
ЈУЛКА (Полазећи за њом): Имам ваздан да ти причам.
СВЕТИСЛАВ (Испраћајући их): Доћи ћу!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.