Прехвала/33
| ←Десети призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ЈЕДАНАЈСТИ ПРИЗОР |
Дванајсти призор→ |
ЈЕДАНАЈСТИ ПРИЗОР
Пређашњи и БИГРЕН
(нагло уђе у највећој туги):
Јао децо шта ћемо чинити?
ПРЕХВАЛА:
Шта је, кнеже! шта је с’ нашим отцем?
Да га нису душмани убили?
БИГРЕН:
Да су!
ПРЕХВАЛА:
Јао мени несрећници
Што ћу чути кад то Бигрен жели!
БИГРЕН:
Пред градом нам подижу вешала...
ПРЕХВАЛА:
Страшни боже!
БИГРЕН:
У град довикаше,
Да ће сада вешати жупана...
ПИЈЕНА (баци се на столицу и покрије лице рукама.)
ПРЕХВАЛА (у крајњем одвојењу):
Мога отца!.. Пуштајте ме тамо!
(Полети на врата.)
ТОМИСЛАВ (ухвати је за руку и задржава је.)
ПРЕХВАЛА (жестоко турајући га од себе):
Натраг!
ТОМИСЛАВ (одтисне је на страну):
Ја га идем избавити!
(Излети напоље.)
ПРЕХВАЛА (падне па колена):
Силни боже! Теби се све може!
Обазри се на срдце кћерино,
И смилуј се на сузе одвојења!
Улиј твоју свемогућу снагу
У мишнце младога јунака;
Страх угони у прса душмана;
Избави ми драгог родитеља!
(Напољу чују се трубе и весела крика војника.)
БИГРЕН (оде на прозор):
Сад Томислав из града излети,
За њим момци са криком радости.
(Оде.)
ПРЕХВАЛА (устане, Пијени):
А сад хајдмо и ми на бедеме!
(Оду.)
|