Прехвала/32
| ←Девети призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ДЕСЕТИ ПРИЗОР |
Једанајсти призор→ |
ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Прехвала, Пијена, Томислав.
ПРЕХВАЛА и ПИЈЕНА (у жалост погружени ћуте.)
ТОМИСЛАВ (хладно):
Звао си ме.
ПИЈЕНА:
Зло је, Томиславе!
Нашу чету Грци потукоше...
ТОМИСЛАВ:
То сам чуо.
ПИЈЕНА:
Предислав погину!...
ТОМИСЛАВ:
И тај глас већ сви у граду знаду.
ПИЈЕНА:
Отац нам је пао у сужанство...
ТОМИСЛАВ:
Тако кажу.
ПИЈЕНА:
Душмани долазе...
Тек шго нису ту под град наш пали,
ТОМИСЛАВ (топлије):
Амо иду?
ПИЈЕНА:
Ту су одмах! Али
Сад долази што најгоре звони
Вођа им се очима заклео,
Да ће данас град нам освоити
И пред њим нам отца обесити!
ТОМАСЛАВ (промени се, али таки узме првашњи изглед
хладно):
Па шта сада чинит' заповедаш?
ПРЕХВАЛА (која је све дотле на страни стојала приступи):
Њега за то питаш, Томиславе?
ТОМИСЛАВ:
Он управља, ја имам слушати!
ПРЕХВАЛА:
Зар не видиш, да јс јоште дете?
ТОМИСЛАВ:
Дете јесте, ал’ је граду глава!
ПРЕХВАЛА:
Ти се брини, ти чини шта треба.
ТОМИСЛАВ (види се да се у души бори, ал’ се уздржава):
Рекне ли ми, да ја уређујем,
Учинићу како знам најбоље.
ПИЈЕНА:
О уређуј, заповедај, ради:
Од жалости ни мислит’ не могу.
ТОМИСЛАВ (пође.)
ПРЕХВАЛА:
Томиславе, јошт мало остани!
ТОМИСЛАВ (стане.)
ПРЕХВАЛА (наглашујући):
Отца су ми Грци заробили!
ТОМИСЛАВ (хладно):
То је једна од бојних незгода...
ПРЕХВАЛА (јаче):
Отца ће ми Грци да обесе...
ТОМИСЛАВ:
Кога има сила у рукама,
Може чинит’ с њиме, што јој драго.
ПРЕХВАЛА (ступи у натраг):
Томиславе! Ти ме ужасаваш!
(Приступи му и мотри га, узбуђено.)
Што си данас као санта леда?
Где је огањ из твојих очију?
И где ти је пламен са образа?
Из ока ти хладна гроза сипље,
Лице ти је бледо и увело,
Зеница ти црну земљу тражи
Љуту борбу лице ти казује...
(Величанствено.)
Томиславе, ти ћеш нас издати!
ТОМИСЛАВ (скочи натраг):
Кнегињо!
(После кратке унутрашње борбе мирно.)
Знај, да ово срце може
Живо пући : издати не може!
ПРЕХВАЛА (мирније):
Опрости ми! Преварила сам се!
Како лепо сад ти око гори,
Како дивно образи цветају:
То је слика ваљана јунака.
Сад ти опет подпуно верујем.
(Пружи му руку.)
Је ли, да се нећу преварити?
ТОМИСЛАВ (даде јој руку, силно):
Ох! та пре бих жив се укопао!
ПРЕХВАЛА:
А сад хитај... избави ми отца...
(Чује се труба.)
Чуј, душмане наши оглашују...
Јао, сад ће крвници приспети...
(Брату.)
Брате, брже отца свог спашавај...
ПИЈЕНА (се не миче, незнајући шта да ради.)
ПРЕХВАЛА (Томиславу):
Томиславе, што си с’ скаменио!
Зар не чујеш да врази долазе...
ТОМИСЛАВ (стоји па мисли.)
ПРЕХВАЛА (приступи му молећи):
Знам да немаш узрока чинити
За нас више, него што захтева
Дужност слуге и образ јуначки;
Знам да имаш довољно узрока
Не чинити што се не признаје:
Ал’ ево те као Бога молим,
Све учини што би учинио
За рођеног свога родитеља...
ТОМИСЛАВ:
Женско крило неби га родило,
Ко ту неби помог’о, ал’ како!?
ПРЕХВАЛА (енергично):
Добро дакле, ви не знате како:
Пуст’те мене, ја ћу га избавит’!
Отварајте на граду капију,
Ја ћу поћи сама у душмане,
Па ил’ ћу свога отца избавити,
Ил’ пре њега очи заклопити,
Да не видим његових вешала!
(Пође нагло к вратима.)
ТОМИСЛАВ (задржи је):
Стан’ кнегињо! куда си нагнула,
Зар не мислиш, чему се излажеш.
|