Последња деспотица смедеревска/5

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ДРУГИ ПОЈАВ



ДРУГИ ПОЈАВ
(Дворана у Јеленином двору у Смедереву.)
СТЕВАН СЛЕПИ долази вођен од једног вође.


СТЕВАН СЛЕПИ:
Јесу л’ ово двори Деспотови?
ВОЂА:
Јесу, кнеже!
СТЕВАН СЛЕПИ:
Одведи ме до каквог камена,
Да на њему уморено тело
Одмори се, кад му није дано,
Да у двору своме дедовскоме,
На меки се душеци одмара!
(Седне.)
Ох, мој Боже, опрости ми греха!
Ал’ када се горке судбе сетим,
Која данас по свету ме гони,
Без очију, ране и кућишта.—
Јед у срцу ојађеном кипи;
Срце с’ напне а груди се стесне,
Те ми с’ чини изданути морам,
Док говором, у ветар баченим,
Јадном срцу мало не олакшам. —
Деспот некад, худи просјак сада;
Ко лав некад снажан и узорит,
Од злата ми сво руво трептило
Као перје на холом пауну, —
Сад ми једва одора просјачка
Нагост тела измученог скрива. —
Са висока чардака деспотска
С презрењем сам доле на свет гледо, —
И од силних силнији сам био; —
Сад сам гори и од најгорега!
Па све да сам најхуђа сирота,
Ал’ да душа бар прозора има —
Вид очију да ми не узеше. —
За ме нема зрака, дана више,
Зора више за мене не пуца,
Сунце с’ више за мене не рађа,
Већ ноћ црна ко у гробу ладном
На очи ми за навек насела!
Па рођени све то брат учини —!
Ој, Лазаре, ој, брате — небрате, —
— Та братом те никад зват’ не могу —
Проклета ти душа твоја била,
Проклет пород, проклето колено,
Што проклетство вако на ме баци!
Под једним смо срцем родили се,
У једној смо утроби лежали,
На једној смо дојки дојили се, —
Пак опет ме тако наказати; —
Да сад старе измучене кости
Повлачити морам по камењу,
Блату гњилом, бодљикастом трњу!
Место да ми седој овој глави
Сва клања се Србија поносна —
Сад поруга деце на њу пада.
Боже, Боже, вечни праведниче!
Ти ми даде ове седе власи,
Ти бременом дубоке старости
Тело моје обтеретио си —
Освети ми старост поругану,
Освети ме на брату рођену!
Стеван и Гргур (дођу)
СТЕВАН:
На том дакле остајемо, брате:
Ти господар земље и крајине,
Што дуж Дрине к југу простире се,
Са столицом у белу Призрену;
Ја господар од целе Србије
И Деспота србски, као што ми
И пристоји по мом старешинству
Пола данка турскоме Султану
Ти ћеш дават’, половину ја ћу;
Докле згодна прилика не дође,
Да се овог проклетога јарма
Опростимо турског.
ГРГУР:
Добро дакле,
Ја сам задовољан; ма да мени
Мањи део Србије допаде!
Ал’ шта ћемо ако мати наша
Не пристане на нашу погодбу,
Која њојзи круну с главе скида,
Па ни педаљ земље не оставља?
СТЕВАН:
Ја ти казах, шта код мене важи
Име њено; докле ћемо гледат’,
Да се она на престолу шири,
Викајући непрестано за нас
Да смо јоште млади, недозрели,
Да примимо очевину своју;
Тек да она власт у руци има
И да може само безопасно
Страстма својим угађати? —
Хоћу своје право да уживам,
Пак на оца рођеног устаћу,
Ако ми се на пут стави! —
Ја господар, ја сам Деспот србски!
И круну ми мојих прадедова
Мора дати, ил’ ћу овом руком
На силу јој са главе счупати!
СТЕВАН СЛЕПИ (за себе):
Ох, зликовци, вредни оца свога!
И отац им тако грабљив беше,
Зверско срце док му с’ не зајази
Шаком земље у ладноме гробу.
(Гласно.)
Грабите се, кољте с’ међу собом,
Чупајте се, хулите и пљујте, —
И родитељ такав вам је био.
На његовој души више греха
Лежи, нег’ што блата у смрдљивој
Бари има; ви сте му синови,
Изрођени у гресима тешким,
И изданци очинских грехова.
Отац вам је матер отровао —
И ви руку на матер дижете;
Крв његову ето насљедисте,
А са крвљу и грехе његове!
Ох, Србијо, каквим зверовима
И змијама у руке си пала,
Да т’ прождиру и крв ти попију!
СТЕВАН:
Ко пропусти овог лудог старца
У дворове? — Камо стража ? — Слуге?
Нек избаце ову стрвеж луду!
СТЕВАН СЛЕПИ:
Да стрвеж сам и луда проклета,
Шго сверовах твом грабљивом оцу;
Те с’ по свету сада слеп потуцам,
ГРГУР:
Та ко си ти, безобразни старче?
Не хули ми више родитеља,
Ил’, тако ми јединога Бога,
Језик ћу ти изчупат’ из зуба,
Кад не видиш, да и не говориш!
СТЕВАН СЛЕПИ:
Хајд’, учини, охоли зликовче;
Хајд', изврши нагрду на мени,
Коју црни отац ти започе!
Очи ми је отац твој изео,
Па глад своју јоште не утоли.
Ти ми ево и језик изчупај,
Па насити зверско срце своје! —
Питаш, ко сам ? — Хоћеш, да ти кажем ? —
Ха, казаћу! — Али стегни срце,
Да од страве теби не задркће.
(Диже се полагано.)
Живи грех сам твога оца грешна;
Ја сам ремек нечовечних дела,
Што по свету твој отац почини;
Брат рођени оца твога мрског,
Деспот србски, син деде вам Ђурђа
Стриц рођени зверских синоваца!—
Ха, ћутите? — Хајде, хулите ме,
Изпљујте ме и нагрдите ме;
Што отац ваш на брату започе,
Довршите на староме стрицу;
Наситите зверску жеђу своју
За рођеном крвљу својом!
ГРГУР:
Деспот србски? — Стриц наш велиш, ти си?
Штета, стриче, што очију немаш.
Бар да видиш то деспотско руво,
Што ти једва нагост тела скрива.
СТЕВАН СЛЕПИ:
Ругаш ми се? — Ох, ругобо светска
Ругобан ти пород Бог да био,
Да с руготе сав свет му се гнуша!
Ругаш ми се што очију немам ,
Које гнусни отац твој изчупа? —
Теби Бог да’ гује очи пиле,
Да зарана још упознаш муку
Без очију по свету ходити!
На мерилу вечне божје правде,
Кад вам грехе ваше и очинске
Неумитни судија узмери,
Тај једини грех вам више вагно,
Што згрешисте сад, мене хулећи;
Нег’ сва добра, која починисте,
Да на страшном суду божијему
Претежнијих грешника не буде.
ГРГУР (увати се за мач):
Ћути, старче, живога ми Бога,
Овим ћу ти мачем у гркљану
Угушити тај глас крештајући!
СТЕВАН:
Стани, брате; зашт’ да каљаш руке,
О оваког бесомучног старца?
Ова клетва сва на њега пада;
Ко ће слушат’ клетву ’ваке луде!
СТЕВАН СЛЕПИ:
О, не пада! — Него ће је чути;
Клетва моја пробиће облаке,
Попеће се до престола божја,
И тамо ће громовитим гласом
Пробудити правду успавану,
Да накаже оваке зликовце. —
Скорим ће вас правда божја стићи. —
СТЕВАН;
Ал тебе је веће постигнула!
СТЕВАН СЛЕПИ:
Није она, већ рука проклетства
Што сад труне у утроби земље.
СТЕВАН:
Лажеш, стриче, и те седе власи
На глави ти лажу! —
Турчин ти је очи ископао,
Не наш отац.
СТЕВАН СЛЕПИ:
Шта, ја лажем ? — Ти лагао навек!
Лажа језик, лажа су ти уста
Та безбожна, што на седу главу
Свог рођеног стрица лаж бацају! —
Твој ме отац ослепити даде,
Да ми отме моју очевину,
Па ме посла онда у Једрене.
Та матер је своју отровао,
Кад на веру у гости му дође,
Да се с њиме мири! —
Двогубо је онда сагрешио:
На матери и на госту своме,
Па зар није свог рођеног брата
Гргура убио ? — Само зато,
Што старији беше, па да с’ може
Круне србске после дочепати.
А мене је очију лишио
И посло ме своме савезнику,
Цару Турском ком се додворио
До колена био, те ме сада
Нагог, босог, у просјачком руву
У свет отурише, да просећи
Једва до вас доспети сам мого;
Надајућ’ се, да ће бар синови
Загладити, што им отац сгреши,
Те љубављу својом измирити
Са пепелом грешног оца свога
Увређеног стрица;
Да бар јоште на смртној постељи
Окапам му сузом опроштења
Ладну земљу над гробом његовим;
Надо сам се, да ће ми допустит’,
Да под својим кровом прадедовским
Бар окончам бедне дане своје,
Које јоште проживити имам! —
Ал’ како се у нади преварих? —
Место једног брата немилосног
Два му сина крволочна нађох;
Место једног, — два сам нашо звера,
Ох, проклети обоица били! —
Проклет отац, проклета утроба,
Која вас је зверове зачела;
Проклета вам она дојка била,
Која вас је гује задоила;
Проклет ваздух, у коме дишете,
И проклета она земља била,
Која мртве у себе вас прими! —
За живота јоште ослепили,
За живота још просјаци били,
Ко ја што сам под старост дочеко;
Вечит раздор међу вама владо,
Собственим се ножевима клали,
Сами себи срце раздирали,
Сами своју крвцу расточили! —
(Вођи.)
Хајде, хајде, води ме одавде;
Зрак је кужан у ком ови дишу,
А земља се може растворити
Под овима, па и нас прогутат’.
Хајде, хајде! —
(Оде с вођом.)
ГРГУР:
Шта ти мислиш о клетви стричевој?
СТЕВАН:
А ко би се још на то осврћо,
Што будале у ветар блебећу? —
Тако дакле, као што рекосмо:
Ти остајеш на Дрини господар;
На Дунаву ја да заповедам
И деспотску круну носим.
ГРГУР:
Мени с’ чини, да је половина,
Коју ти си себи изабрао,
Млого већа, млого богатија;
Градови су сви у твојој поли,
Земља плодна низ Дунаво ладно;
А ја добих све саме кршеве,
Голе стене, камење неплодно;
Уступи ми бар још и Крушевац,
Или који део на Дунаву,
Што но вреди за Крушевац бели.
СТЕВАН:
Не уступам баш ни стопе више!
А баш ако и више задобих —
Ја сам старји више ми и треба.
ГРГУР:
Старешинство круну ти доноси; —
Требало би и њу да делимо,
Кад би с’ круна могла поделити.
Обојица од једног смо оца;
Па ако си ти баш и старији,
Немаш више права на очинство,
Нег што имам ја, млађи од тебе.
СТЕВАН:
Зар си моро ти на свет изаћи?
И без тебе мој покојни отац
Имао би сина! — Зато т’ кажем:
Што ти дајем, од воље ти дајем;
Па не мој ме још јогунством својим
Распаљиват’, место да с’ захвалиш
Што т’ уступам и ту половину.
ГРГУР (плане):
Шта то рече? — Да ти захваљујем? —
Зар ја иштем од тебе милости,
Кад захтевам своју очевину? —
Бре почуј ме, ма да с’ и старији,
Баш на педаљ уступити не ћу
Од праве ми половине,
Ма је моро сву покапат’ крвљу!
СТЕВАН:
Јогуницо, трзај одма мача,
Па да њиме очинство делимо!
ГРГУР:
Ха, и оћу, надувено псето!
Бар ако ти глава сад одлети,
Остаће ми и земља и круна.
СТЕВАН:
Пази само, да ти не преседне!
(Боре се.)
ЈЕЛЕНА (дође):
Шта је ово? — Брат на брата свога
Устануо са мачем у руци?
(Ступи међу њих. Они се раставе.)
Зар је дотле развратност сазрела
У грудима вашим окорелим,
Да ни свету крвцу Немањину
Не штедите, што у вама тече,
Но је данас у гадном раздору
И ништавој свађи пролевате? —
У ножнице са оштрим оруђем! —
Покушајте оштрину њихову
На челичном оклопу душмана,
А не свету крвцу Бранковића
Пролевајућ’! — Зар ме не чујете? —
Глас матере толко код вас важи? —
Кнегиња вам дакле заповеда, —
Круна србска; — њу слушат’ морате!
СТЕВАН:
Баш њу не ћу, док са твоје главе
Не сиђе се Палеологове!
ГРГУР:
Иди твојим Палеолозима,
Па њи светуј, да у слоги живе.
СТЕВАН:
Мени с’ чини, мати, боље би ти
Приличила преслица и ђерђев,
Него златна круна Немањина.
ГРГУР:
Женска глава за круну и није;
Дуга коса само је срамоти.
СТЕВАН:
Одкуд снаге у слабачкој руци,
И памети у ћудљивој глави
Жене једне, да са царевином
Располаже целом и управља?
Од куд вере, од куд послуишости
У народу, када жену види
На престолу славних прадедова?
Од како нам ти земљом управљаш,
Не слуша нас нико нит’ поштује!
ГРГУР:
Благо нам је ето усануло,
Ризнице су празне, да с’ по њима
Сад пацови и мишеви кољу,
Где је пређе отац злато слаго.
Ти си благо наше расточила
У раскошном, ноћном пировању
С љубазници твоји разуздани,
Кој’ ти страсти срца изнурена
Угађаше, док џепове своје
Сувим златом и дробним бисером
Из ризница наших напунише,
Што наш отац за синове своје
У крвавој муци нагомила!
ЈЕЛЕНА:
Шта, зар зато зубе наоштристе
У раздору, свађи међусобној,
Да их после на матер рођену
Окренете, и срце јој њено
Немилице раздирете? —
Како с’ оба брата сад сложише,
Јед из срца да на матер проспу,
Ког изроди гадан раздор њихов!
Отоич се хулише, пљуваше,
Брат на брата руку подигао;
А један им тренут већ састави
И измири срца крволочна,
Те синови на матер усташе,
Као гује језик опружише,
Те из уста својих клеветничких
Огањ свога раздраженог срца
Сав на матер своју избљуваше! —
Суд божији мора да је близу,
Кад већ вака безбожничка дела
И на самом престолу се чине. —
Ох, Србијо , ох земљо несрећна!
Како ће ти срећа да засијне,
Кад ти круну хрђа обузела
Већ од тешке крви проливане,
Што ју отац на сину источи,
Син на оцу, брат на брату своме,
Грабећи се о њу, раздирући
Као вашке о стрвеж какову!
СТЕВАН:
Ти си крива, што ј’ међ’ нама раздор;
Зашто круну мени не уступиш?
Мени она од оца остаде!
ЈЕЛЕНА:
Ја сам крива, јесте, ја сам крива,
Што вас родих таке безбожнике,
Што вас родих злобне и пакосне,
Те с’ кољете сами међу собом;
Горке муке, које сам трпела
Кад вас родих и на свет изнесех. —
Дуге ноћи, што сам не спавајућ’
Над колевком дојећи вас бдила, —
Тешке бриге које сам сносила,
Док синови мачу дорастеше,
Сад плаћате хулењем и грдњом,
Љубав моју поругом враћате! —
Ох, сведоци мојих горких суза:
Црне ноћи, ви не преспаване,
Дуги дани, брижни и чемерни
Устав’те се на вашему путу,
Вратите се из прошлости даљне,
Испричајте оне тужне часе
И тренути дуге и суморне,
Што проведех бдијућ’ над синовма;
Донесите језеро од суза,
Које пролих над њином колевком:
Донесите товаре од јада,
Који меку душу измучише;
Покажите овим зверовима,
Шта је кадра трпет’, сносит’ мати,
Чувајући пород срца свога!
Сузама им мојим проливеним
Загушите поругу у грлу;
Стоварите товаре од јада
На плећа им витка и нејака
Нек’ осете грдни терет њихов,
Нек’ по њиној тежини оцене
Свету љубав брижљиве матере,
Па нек’ с’ врате натраг својој мајци
На срдашце за њи куцајуће!
(Обоица ћуте.)
Децо моја, пола срца мога;
Крви скупа из овога тела;
Срећна мисли љубави матерње;
Бриго моја, надо и утехо!
Зар можете гледат’ са презрењем
Извор бића млађанога свога?
Зар можрте пљувати утробу,
Где дисасте са уздахом мојим?
Зар можете хулит’ груди ове,
На којима санак борависте,
Мирни санак свог нејаког доба?
Које санак од себе тиснуше
Са презрењем трпеће матере,
Трепавица сањивих тежину
Мушки сносећ’, и дремеж гонећи,
Не би л’ чеда санка уживала!
Вратите се мајци у наручја!
Одкуда би половина срца
Другој поли грозни душман била?
Избаците ту пакост проклету,
Изцедите тај отров из срца,
Што вам злоба и завист улише!
(Обоица се мало приближе с обореном главом — Стевану)
Желиш круну? — Ено т’ круне твоје;
За себе је никад не пожелих,
Већ је чувах за мога Стевана,
Бојећи се, да је бреме њено
Још претешко за млађану главу.
Бреме тешко и мене савлада,
Помози га носити матери.
Од данас ћеш самном делит’ владу,
Од данас си ти Деспота србски!
Ти Гргуре, мезимче мајчино,
Буди брату увек десна рука
Па браните дедовину своју;
Прославте је, слогом оснажите
Да процвета Србија под вама,
Као што је под дедови ваши
Снажна, славна и поносна била!
(Обоица јој падну на груди, а она их држи загрљене.)
ШИШМАН (дође, за себе):
Шта, грле се? — Да лепа призора!
Као сова кад тиће успава,
Докле сама пљен свој не пождере!
Хајде, хајде! Грлите се само;
Сад ће глас мој ко гром с ведра неба
Распудити то проклето јато,
Старе ране опет позледити
И на ново успавану мржњу
Распирити у грудма киптећим!
(Јасно.)
Ох, хвала ти, Боже свемогући,
Кад саслуша молитву смирену,
Којом сам ти дан на дан се клањо,
Те изчупа из срца им мржњу
И одклони проклетство раздора
Од престола србског!
На колени грешник благодари
На милости превеликој, Боже,
Да посеја у срце им семе
Вечне слоге, љубави узајмне;
Да поврати опет брата брату,
Милог сина љубећој матери!
Ох, хвала ти на милости такој!
Будућност се на нас осмешкује
При угледу ’ваке бајне слике;
Ново сунце Србији грануће,
Нова срећа нас ће озарити!
ЈЕЛЕНА:
Бог ти жељу, Шишмане, саслушо,
Јер знам, да ти из срца долази.
Но за твоју верност доказану
И у славу данашњега дана,
Прими ево малену награду:
Од данас си жупан у Ресави,
А сан кнеза нек те одсад дичи;
И Стевану знам да је по вољи,
Што наградих његовог љубимца.
СТЕВАН:
Из срца ми ту жељу извади,
Као да си у њему читала.
И што данас ти даде Шишману —
Са деспотском влашћу потврђујем.
ШИШМАН:
Па како ћу да вам благодарим
На толикој милости господској?
На језику изумиру речи;
А срце ми кипти од љутине,
Што му уста хвалу не тумаче.
Верни слуга срца нестрпљива
Онемио, видећ’ слабост своју,
Да не може служит’ господару.
Ал’ не речи, — дела нек тумаче
Неми говор срца благодарна! —
Но са среће, која ме постиже
Из милости мога господара,
Заборавих на црне гласове,
Од којих сам носилац проклети.
Па баш данас да бистро језеро
Среће наше замутити морам
Црним гласом о гадном издајству!
Ох, господо, и кнегињо светла,
Милошћу ме својом обасусте —
Ја вам враћам чемером и јадом!
ЈЕЛЕНА:
Шта ти бунцаш о издајству? Реци!
ШИШМАН:
Ох, кнегињо, гују си отровну
У недрима својим одгојила.
Ко ти с’ јучер до земље клањаше,
Гукајући о љубави верној
Као голуб својој голубици,
Издајица постао је данас
И на теби и на домовини.
Та куга га, Бог да’, уморила,
Видео сам да то голуб није,
Но да граче гавран прождрљиви, —
Абоговић за кнеза се дао
Извикати, те сад јури с војском,
Сакупљеном и с брда и с дола,
Управ амо белом Смедереву,
Да те стера са златна престола,
Па да тело његово простачко
На Немањин престо се посади.
СТЕВАН:
Ха, то ли је та матерња љубав?
Успавати синове си хтела,
Док љубазник престо не заузме,
И преотме њину дедовину,
А отера нас у просјаке?
Луда главо, да с’ вероват’ могла
Лукавоме збору ове жене!
ЈЕЛЕНА:
Абоговић? — И он издаица? —
Та лаж то је; — црна лаж је само!
ГРГУР:
Та лаж ти си и сушта обмана,
Обманути јер хтеде синове,
И издати џелату крвавом!
ШИШМАН:
Ох, кам да је лаж то само црна!
Први пут бих Богу захвалио,
Да слагаше уста истинита,
(Јакшић долази.)
Ал’ ево Јакшића!
Он нека вам ево посведочи,
Да ј’ лаж црна, што сада изрекох.
ЈАКШИЋ:
Добар дан ти, госпођо кнегињо;
А и вама млађани јунаци!
Припасујте бритке маче своје,
Јер бунтовник скоро је на врати
С голим ножем у крвничкој руци;
Пут му каже дим од села наших,
Пиштајући јаук деце слабе
И стењање умирућег војна
У ранама и у крви својој!
Тињајућа гаришта траг су му,
Усирена крвца од јунака,
Које сабља бунтовна покоси.
ЈЕЛЕНА:
Име, име тога бунтовника!
ЈАКШИЋ:
Абоговић, госпо, Абоговић!
ЈЕЛЕНА:
Та што небо доле не сурва се,
Па да скруши црне клеветнике?
Што се земља црна не раствори,
Да прогута лажне те гласнике,
Што од Бога проклетника праве;
Што анђелу рогове натичу
И ђавола силом од њег’ чине,
Што с’ бацају измишљеним гресма
На праведног, као црним блатом,
Желећи га силом окаљати! —
Како рече? Шишмане, говори,
Ко је тај издајник? —
ШИШМАН:
Абоговић!
Одавна сам то ти напред казо.
ЈЕЛЕНА:
Ха, та лаж је; а лаж слушат’ не ћу! —
Чуј, Јакшићу, теби ћу вероват’,
Ти ме јоште никад не превари. —
Како велиш? Кв је тај издајник? —
ЈАКШИЋ:
Абоговић, проклето му име! —
(Јелена оће да клоне; Јакшић је привати.)
Но шта ти је, висока кнегињо,
У лицу си ко смрт побледила ? —
Помозите; — помоз’те, господо,
Кнегињи је позлило од бриге!
СТЕВАН:
Не, од туге и жалости тешке,
Јер љубазник бунтовником поста.
ГРГУР:
Или боље од силне радости,
Што ће стерат’ синове с престола,
И на њино место посадити
Драгог свога!
(Јакшић с Јеленом, Стеван и Гргур оду.)
ШИШМАН (сам):
Хајд стрмоглав у вигове с вама,
Које сам вам сплео и разастро;
Изкобељат’ из њих се не ћете —
Ох, будале! ——
Како лепо синови покајни
Вратише се притворној матери
И падоше на срце кнегиње
Те лукаве! Ал’ ја када дођох,
И испустих отров црна гласа,
Кап по кап им у срце левајућ’,
На ново им запламтише груди,
Раздражене, те јед притајани
Запени се из уста клеветних,
И изкези лица им поносна!...
Отров већ је корен ухватио
У грудима њиховим дубоко.
Нема лека другог да с исцеле
Од раздора, мржње међусобне,
Што посејах ја међ’ будалама,
Ван ак’ ватру своју не загасе
Пролевајућ’ крв рођену своју. ———
Кукавица ја сам; — они су јунаци —
То сам чуо небројено пута
Из њихових уста! —
Ох, глупи породе! — —
Да видимо, да л’ хваљено ваше
То јунаштво више вреди него
Бистар разум и лукавство моје,
Изоштрено на презрењу вашем,
Што носите у срцу поносном
Према мени, худом копилану! —
(Смешећ’ се подмукло.)
Ха, копилан — само сам копилан; —
Нисам створен у брачној постељи
По закону, код људи зградише —
Зато немам права на очинство! —
Ал’ чекајте, ви брачни гиздавци,
Што у брачној ноћи родисте се
У глупоме загрљају веће,
Затупљених страсти родитеља
Законитих ваших; — видићете,
Ја ћу стрести с’ себе ланце луде
Предрасуде ове, којима се
Глупом свету очи замазују! ——
Ја сам чедо природе слободне,
Која рађа толика створења
Безаконо — по људскоме мњењу; —
И ђаволи деца су природе! ——
Црна браћо из мрачних бездана,
Скач’те горе на светлост несносну,
Понесите сво лукавство своје,
Чврсте жице тајна злоковарства,
Да плетемо мрежу за лепире
Те законобрачне! ——
Здружите се са црним Шишманом,
Да згазимо законитост клету,
Која данас руке ми везује,
Па да свога брата уздигнете
На престоље србскога Деспотства!


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 147 година.