Последња деспотица смедеревска/4

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ПРВИ ПОЈАВ



ДРУГА РАДЊА

ПРВИ ПОЈАВ
(Двориште у Абоговићевом двору у Вишеславу.)
БОЖИЋ, ДРИНОВИЋ, ТВРТКОВИЋ, ЈАКШИЋ.
(Више војвода и властела. Жагор.)


БОЖИЋ:
Ево свима у лице вам кажем,
Да је сваки хула и невера,
Који од сад холу удовицу
За кнегињу призна и поштује!
Зар оваким храбрим витезо’вма,
Потомцима косовских јунака,
Да гиздава жена заповеда? —
Ха, свеца ми, док је ове руке,
И докле ми мач о бедру виси! —
Најбољу ћу крвцу източити,
Уд по уд ћу прије дат’ посећи,
Него што ћу и даље трпети,
Да Гркиња та проклета, гнусна,
Похотљиво Палеологово
Тело што је роди похотљиву,
Са престола србског господари.
ДРИНОВИЋ:
У пакао са вештицом старом!
Тако м’ вере, дође ли ми руке,
Овај мач ћу још у њеној крви
Окупати, ил’ ме не ће бити.
БОЖИЋ:
Од онога несрећнога дана —
Кад крваве сузе прадедова —
Оросише проклето Косово;
Где још и сад на извору ладном
Место воде црна крвца тече,
Напајајућ’ околину целу
Мученичком крвљу србском,
Да по пољу место цвећа бајна
Сада трње бодљикасто расте
И кукута, коров и коприва,
У којима с’ место препелице
Или шеве, зорне певачице,
Сад гуштери, гује једовите,
Јежи, жабе и скорпије легу —
Од несрећног тога дана, браћо,
Не могосмо јоште дочекати,
Да се срећа Србији осмене!
Пак зашtо је? — Сад ћу да вам кажем!
Није наша рука малаксала;
Још јуначка крвца прадедова
У жилама pраунука тече;
Ми смо вредни наших прадедова. —
Ал Деспоти, који од тог доба
Србску круну на глави носише,
Доводише себи жене, снаје,
Из гњилога двора цариградског,
Те синови и унуци њини
Похотљиви и гњили посташе,
Кукавичку насљедише крвцу
Мајка својих, блудом измождених,
Од којих се и Грци стидеше. —
Доле дакле са таким изродом!
Нек нам јунак чисте крви србске
Деспот буде, а не кукавица
Угађајућ’ само својим страстма
И с женама грлећ’ се у ладу!
ТВРТКОВИЋ
Абоговић нека Деспот буде —
Живео нам Деспот Михаило!
ЈАКШИЋ:
Пре нег’ што ћу верност своју стару
Што дугујем лози Немањиној,
И у једној речци повредити —
Пролеваћу крвцу до капљице!
Ха, зликовци; глупи бунтовници!
Тако с’ гази вера и поштење? —
Ал’ тако ми мога светог Ђурђа!
Овим мачем верност погажену
Свакоме ћу у срце урезат’,
Да је више погазити не ће!
БОЖИЋ (тргне мач):
Ха, Јакшићу, светога ми Луке,
Којег славим сваког божјег лета!
Овом ђордом, што се турском крвљу
Напојила на мучном Косову,
Кад ми деда још њоме витлаше,
Ту поругу са себе ћу спрати;
На груди ћу твоји отворити
Десет врата од десет педаља,
Да избљујеш своју црну душу. —
Амо, браћо, кој’ нуз мене држи!
(Дриновић, Твртковић и неколико властела приђу Божићу; остали Јакшићу.)
ВИКА:
Доле, доле, гњиле кукавице!
ЈАКШИЋ:
Оћеш крви? Дакле нека тече
Докле ова десна не малакше!
ДРИНОВИЋ (с више њих):
Доле, доле с худим неверама!
(Јакшић са својима уступа; Божић и остади изгоне га с виком.)
АБОГОВИЋ (дође нагло):
Шта је ово? — каква је то врева? —
Зар је дотле непослушност мрска
Већ нарасла, да у моме двору,
И пред мојим очима,
Холу главу своју разбацује? —
Стојте, — стојте, холе јогунице! —
У корице са оштрим мачима,
Ја то велим, ја, кнез Вишеславски!
(Обе се странке са спуштеним мачима натраг враћају.)
Зар вам мачи тако захрђаше,
У лењости проводећи време,
Да их веће опрат’ на умисте
У крвавим грудма браће своје?
Зар сте с’ крви тако зажелили,
Да вам очи веће заслепише,
Те хоћеге жеђу своју љуту
Мрком крвљу браће једнородне
Да згасиге? — Опаки породе!
Зар ни толко не живи поштења
У срцу вам, да бар моје дворе
Не каљите крвљу братовљевом?
У корице са жедним мачима! —
Ти, Божићу, повод свађе кажи.
БОЖИЋ:
Кукавицом назвао сам сваког,
Кој’ се од сад усклања Јелени
Као Деспотици србској;
Или коме од проклетог рода,
Што у белом граду Смедереву
Дан проводе у дремежу глупом,
А ноћ тавну гоне пировањем,
Не марећи за беду народа,
Нит’ бранећи отачбину нашу
Од навале клетих Азијата!
Ја се заклех на своје поштење,
Бритким мачем и овом десницом,
Да од сада никог слушат’ не ћу,
Осим тебе, нашег господара!
ВИШЕ ЊИХ:
Ти господар, ти нам Деспот буди!
ЈАКШИЋ:
Не ће бити, докле Јакшић живи!
Рекох веће, ево опет кажем:
Пре нег’ што дам и једну искрицу
Одкрњити од права кнегиње,
Које има на господство србско,
Ил’ ма којег њеног насљедника,
Пре ће крвца сва ми изцурити
И ова се десна искр’ати
У жестоком боју за кнегињу!
ДРИНОВИЋ:
Ха, почекај, охоли Јакшићу!
Кад те нађем у боју крвавом
Овим ћу ти мачем са твог срца
Састругати то твоје јогунство.
ЈАКШИЋ:
Издаицо, кукавицо худа!
Безобзирце побећеш с’ бојишта,
Док засијне мач ти пред очима,
Што Јакшићу од дедова оста.
ТВРТКОВИЋ:
Ћути скоте! — Живога ми Бога!
Или ћу ти овде доказати,
Да т’ јунаштво у петама лежи.
БОЖИЋ:
Браћо моја, крај нек буде свађи;
Ко год жели своме роду добра,
Нек’ повиче са мном једним гласом:
Живео нам кнез наш Абоговић.
ВИШЕ ЊИХ:
Живео! Живео!
ЈАКШИЋ:
Ха, ниткови, у пакао с вама,
С кнезом вашим и вашом господом!
За три дана сви ћете с’ поклонит’
Својој правој кнегињи Јелени,
Ил’ ће Јакшић још под старост своју
Издаицом постат’ на оташтву,
И обавит’ око седе главе
Чалму турску, поругу ришћанства!
АБОГОВИЋ:
Шта то рече? — коме ти то збориш?
Ал’ почекај слуго Јеленина,
Преломићу ја твоје јогунство ;
Бичем ћу те, псето, нагонити,
Да се мораш мени поклонити,
И кнегиња она хола твоја,
Што ме јучер с презрењем одбаци! —
Ко презире кнеза Вишеславска
Хоће платит’ са својим животом.
ЈАКШИЋ:
Подла раго, простачкога рода!
Та да имаш само капљу једну
Племените крви оца свога
У жилама тима јогунастим,
Не би данас бунтовником био
Против своје законе кнегиње.
Твоја мати, кад те је зачела,
Мора да је глупога простака
У постељи својој загрлила;
Јер глупост ти твоја доказује,
Да с’ простаку од срца одпао.
БОЖИЋ:
Доста, — доста, клета удворицо!
Јер, тако ми тог сјајнога сунца,
Што нам данас над главама сија,
На потиљак језик ћу ти гадни
Изчупати из глупе главуре.
ЈАКШИЋ:
Ћути, бабо, знам те врло добро;
На језику све ти је јунаштво.
Ал’, причекај; до два до три дана
Право ћу вам Деспотице наше
На леђима вашим истумачит’!
(Оде са својима.)
АБОГОВИЋ:
Ха, ово ћеш платит’ ми, Јакшићу! —
Ево вам се кунем србском вером:
За презрење охоле кнегиње
И поругу њених удворица
Љуто ћу се осветити! —
Изтребићу онај гњили пород,
Право ћу им ногама погазит’;
Док не видим све их у прашини
Где с’ предамном као црви вију –
Неће с’ стишат крвца раздражена. —
Мач огњевит раздора крвава
Нека с нова суне из корица,
Нека тлачи мало и велико,
Нек’ растури дворе и кућишта,
Нек’ разори њиве и усеве —
Труд знојавни раденог ратара; —
Нек’ пропиште деца у утроби
Мајке своје; нека свет уздркће,
А Србија пустињом постане, —
Кад неслога, та стоглава авет,
С нова своје чељусти отвара,
Да прогута земљу свуколику!
Хајд’ Божићу , иди куни војску;
Дриновићу, и ти Твртковићу,
Сваки своје витезове дајте,
Па да једним махом смртоносним
Сакрушимо оне одпаднике.
Као олуј када са Балкана,
Витлајући пред собом камење
И на својим безбројним мишцама
Стогодишље растове носећи,
Немилице груне на долине,
Све тлачећи, што пред собом нађе:
Тако ћемо ми на њи напасти
И истиснут’ из земаља србских;
Нека траже станка у туђинству! —
Хајде, браћо, па журно полаз’те,
У Голубцу све ћу вас дочекат’! —
(Сви оду.)
Чекај мало, охола кнегињо!
Љубав моју са презрењем гордим
Од себе си отиснула? —
Потражићеш ово срце врело;
Ал’ ћеш наћи на место љубави —
Јед и отров од сада у њему. —
Место жеље за твојим пољубцем —
Сад ми жеља за осветом крвном
Срце трза, груди распаљује!
Или ћу те видет’ понижену,
Као просјак где за милост молиш, —
Ил’ ће ово срце сво у крви
Огрезнути црној, а сва вемља
Мртвацима бледим посути се!


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 147 година.