Последња деспотица смедеревска/6

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ПРВИ ПОЈАВ



ТРЕЋА РАДЊА

ПРВИ ПОЈАВ
(Брдовит предео око Голубца.)
БОЖИЋ, ТВРТКОВИЋ, ДРИНОВИЋ, долазе с војском. Добоши и таламбаси престају.


БОЖИЋ:
Голубац нам већ за леђи оста;
Овуд води друм у Смедерево,
А уводе још се не враћају
Да што јаве; чини ми се, браћо,
Да се Јакшић с језиком претрго,
Кад је реко, да ће до три дана
Нагонит’ нас са мачем у руци,
Да с’ кнегињи холој поклонимо.
Ево прође и недеља дана,
А Јакшић се још видети не да
Са хваљеним мачем својим.
ТВРТКОВИЋ:
Не верујем, ни да ће с’ помолит’
Из бедема смедеревских, већ ће
Чекат’, док му под нос не дођемо!
Ал’ тако ми свеца! Де га нађем,
Као жену попљуваћу њега,
Ако мејдан са мном не уздели!
БОЖИЋ:
Ти Јакшићи давно су ми мрски;
Свакада се додворити знаше
До Деспота, те они владаше:
Ал’ данас ћу саломити крила
Том пауну, ил’ ћу погинути!
ДРИНОВИЋ:
Бре копилад ону Јеленину
Да ми је уватит’, кости бих им
Издробити дао, да осветим
Брата Марка, што га отац њихов
За реч једну погубити даде.
БОЖИЋ:
Час освете ту је већ куцнуо.
Ако данас на мејдан не дођу,
Наћемо их ми у Смедереву
И потући све ко кукавице! —
(Увода дође.)
Ал’ ево нам уводе. — Шта носиш?
УВОДА:
Кнегињина војска већ се ближи;
Њу предводи Јакшић са Стеваном.
БОЖИЋ:
Колика је војска? Је л’ велика?
УВОДА:
Њих ће бити до двајест хиљада’,
Понајвише копљаника.
БОЖИЋ:
Нас је мање, ал’ више стрелаца;
Ове ћемо згодно наместити,
Нек са оних кршевитих стена
Испуштају стреле једовите,
Чим на хитац дођу! —
ДРИНОВИЋ:
Ал’ где кнез наш с војском заостаде?
БОЖИЋ:
Чујеш топот његових коњица? —
Ево кнеза с храбрим витезовма,
Што ће прије крвцу до капљице
На бојишту мучном истрошити,
Него л’ стопе једне уступити!
АБОГОВИЋ (дође са својима):
Здрава срећа соколови моји!
Еда ли сте снремни за бој? —
БОЖИЋ:
Све да нисмо, — кад тебе видимо,
Сваком крвца у срцу узавре,
Те се рука грчевито за мач
Хвата! — Ко јунаку таком служи,
Сам јунаком огромним постаје.
АБОГОВИЋ:
Хвала, браћо! Добро вас познајем
И јунаштво ваше. —
Данас ћете имати прилике
Окупати сабље до балчака
У душманској крви и храброшћу
Засведочит’ својом, да та крвца,
Што вам тече у чврстим жилама,
Од косовских јунака остаде.
Сложно браћо! очистимо земљу
Од изрода палеологовог,
Да Србија мира задобије,
Да извида своје грдне ране,
Што задаше вуци ти грабљиви
Са раздором и неслогом својом! —
Од Шишмана добри су нам гласи;
Са стрелцима он ће с’ закаснити,
И приспети кад бој добијемо!
Стеван не зна, какву љуту гују
У недарцу своме храни; не зна,
Да ће данас Шишман га издати.
БОЖИЋ:
Шишман ће нам са својим издајством
Задобити битку.
(Из даље се чују добоши.)
АБОГОВИЋ:
Ал’ слушајте! —
Ха, ево нам горде Десиотице!
БОЖИЋ:
Зар су тако срцем малаксаси,
Да и жене у боју требају?
ДРИНОВИЋ:
Кнегиња је већ толико пута
Са јунаци на мејдану била; —
Бар у соби, ако не у пољу;
Па зашт’ не би и данас на нама
Покушала добру срећу своју
Љубавнима својим погледима?
Можда ће нас ког и победити!
ТВРТКОВИЋ:
У љубљењу знам да је вештија,
Нег’ у ношњи светлога оружја.
АБОГОВИЋ:
Поштедите, браћо, оштре стреле
Доскочица ваших за други пут,
Кад при столу седили будемо.
Час је овај сувише озбиљан,
Лакрдијом да га скрнавимо.
Кад су прса под тешким оклопом,
А у руци сабља, крви жедна,
Слабо с’ шала за срце прихваћа;
А час овај живота се тиче!
(Јелена, Стеван, Гргур, Јакшић дођу са својима с противне стране.)
БОЖИЋ:
Добро дошла, храбра мушкобано!
ТВРТКОВИЋ:
Јеси л’ добро очи наоштрила,
Да пробију оклоп од челика,
Јер до срца прије доспет’ не ћеш,
Док не пукне гвожђе на грудима.
ЈЕЛЕНА:
Ха, зликовци! Зар вам није доста,
Да неверно мача подижете
На законог свога владаоца,
Но и језик клеветни пружисте,
Бацајући поругу на жену?
ДРИНОВИЋ:
Поштеди нас оштрим погледима,
На бојишту њих се не плашимо;
Требаћеш их за какве гиздавце.
ЈАКШИЋ:
Остави их, свијетла госпођо!
Та господа бољи су јунаци
На језику, нег сви скупа, што нас
Овде има; пусти, да их мачем
За неверство њихово накажем!
БОЖИЋ:
То ћеш тешко: мач ће ти с’ заплести
У кецељу твоје Деспотице.
ЈАКШИЋ:
Ха, Божићу; за ову реч срамну
Платићеш ми данас крвљу својом.
ДРИНОВИЋ:
Ћут’, хвалишо; знадем ти јунаштво,
Са женама ето у бој идеш.
БОЖИЋ:
Чудо ми је, да још мача носи;
Боље би му личила преслица.
ГРГУР:
Хајдмо, хајдмо у широко поље,
Немам мира, док крви не видим!
ТВРТКОВИЋ:
Само немој тицо жутокљуна,
Да одпрнеш безобзирце с боја,
Док угледаш крвцу од јунака.
СТЕВАН:
Твоју желим прво угледати,
Безобразно псето! ——
АБОГОВИЋ:
Сад је доста више слушат не ћу
Те препирке што сраме јунака! —
Већ, кнегињо, казуј жељу своју.
ЈЕЛЕНА:
На колена, желим, да клекнете,
Па да тако милости просите
Од владара свога увређеног.
БОЖИЋ:
Скромна жеља!
ДРИНОВИЋ:
Извршену не ће њу видети.
ЈЕЛЕНА:
Оружије доле, бунтовници;
Још једаред ево заповедам!
И послушат’ ко ме сада не ће,
Не ће наћи у мене милости.
БОЖИЋ:
Зар ти срце знаде што за милост?
АБОГОВИЋ:
Стој, Божићу! — Послушај, кнегињо!
Гордост твоја и твојих синова
И раскошност безкрајна у двору
Твом деспотском већ је додијала
Властелинству и народу целом;
Народ веће не мож’ да подноси
Грдни намет, који је на њему;
У земљи је неред овладао,
Ниг’ ко штује закон, нити слуша
Поглаваре своје! — — —
Од свуда се бура на нас диже
Са грозећим мргодилом својим; —
А ни од куд пријатеља нема,
У кога б’ се поуздати могли,
Ако земљи до невоље дође; —
Гордост твоја све их отуђила
Од нас веће, а ти јоште не ћеш
Да преломиш страст ту нерасудну,
Да с’ оканеш ништавог безумља! —
С тога смо се ево оружани
Искупили, властели и народ,
Да те својски на то позовемо:
Ако свега тог се не оставиш
Ако намет с народа не скинеш
И свечано овде не обречеш,
Пред народом и пред властелинством,
Да ћеш земљом боље управљати,
Штедит’ народ, штоват' пријатеље, —
Речи више просипат’ не ћемо,
Но мач нека међ’ нама пресуди!
ЈАКШИЋ:
Зар поругу ’ваку да слушамо
Још и даље? — Шга смо застанули?
СТЕВАН, ГРГУР и ЈАКШИЋ:
За мач, за мач, да мејдан делимо!
АБОГОВИЋ:
За правду смо сабљу потргнули,
Правда ће нам снагу мишци дати;
Нашем мачу сам Бог ће помоћи.
СТЕВАН:
Нашем ђаво, ако бити мора!
ЈЕЛЕНА:
Боже, Боже! —
Зашт’ громове не проспеш с небеса
И не сагреш ове издајнике? —
Зашт’ Дунаво ладно из корита
Не исцрпиш, те валове мутне
На крвничке главе им не проспеш,
Да загушиш овим безбожником
Реч у грлу томе клеветничком? —
Ха, нек буде! — Хајдмо у бој дакле! —
Крвца србска, што с’ данас пролије,
На ваше ће црне пасти душе;
Не могли је богда никад спрати
Но да јоште на страшноме суду
Пред праведног Бога изиђете
Окаљани усиреном крвлу
Браће своје!
БОЖИЋ:
На што слушат’ клетве
Будаласте? — За мач, браћо! У бој!
СВИ:
У бој! у бој!
(Сви одлазе.)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 147 година.