Poslednja despotica smederevska/5
| ←Prvi pojav | Poslednja despotica smederevska Pisac: Laza Telečki DRUGI POJAV |
Prvi pojav→ |
DRUGI POJAV
(Dvorana u Jeleninom dvoru u Smederevu.)
STEVAN SLEPI dolazi vođen od jednog vođe.
STEVAN SLEPI:
Jesu l’ ovo dvori Despotovi?
VOĐA:
Jesu, kneže!
STEVAN SLEPI:
Odvedi me do kakvog kamena,
Da na njemu umoreno telo
Odmori se, kad mu nije dano,
Da u dvoru svome dedovskome,
Na meki se dušeci odmara!
(Sedne.)
Oh, moj Bože, oprosti mi greha!
Al’ kada se gorke sudbe setim,
Koja danas po svetu me goni,
Bez očiju, rane i kućišta.—
Jed u srcu ojađenom kipi;
Srce s’ napne a grudi se stesne,
Te mi s’ čini izdanuti moram,
Dok govorom, u vetar bačenim,
Jadnom srcu malo ne olakšam. —
Despot nekad, hudi prosjak sada;
Ko lav nekad snažan i uzorit,
Od zlata mi svo ruvo treptilo
Kao perje na holom paunu, —
Sad mi jedva odora prosjačka
Nagost tela izmučenog skriva. —
Sa visoka čardaka despotska
S prezrenjem sam dole na svet gledo, —
I od silnih silniji sam bio; —
Sad sam gori i od najgorega!
Pa sve da sam najhuđa sirota,
Al’ da duša bar prozora ima —
Vid očiju da mi ne uzeše. —
Za me nema zraka, dana više,
Zora više za mene ne puca,
Sunce s’ više za mene ne rađa,
Već noć crna ko u grobu ladnom
Na oči mi za navek nasela!
Pa rođeni sve to brat učini —!
Oj, Lazare, oj, brate — nebrate, —
— Ta bratom te nikad zvat’ ne mogu —
Prokleta ti duša tvoja bila,
Proklet porod, prokleto koleno,
Što prokletstvo vako na me baci!
Pod jednim smo srcem rodili se,
U jednoj smo utrobi ležali,
Na jednoj smo dojki dojili se, —
Pak opet me tako nakazati; —
Da sad stare izmučene kosti
Povlačiti moram po kamenju,
Blatu gnjilom, bodljikastom trnju!
Mesto da mi sedoj ovoj glavi
Sva klanja se Srbija ponosna —
Sad poruga dece na nju pada.
Bože, Bože, večni pravedniče!
Ti mi dade ove sede vlasi,
Ti bremenom duboke starosti
Telo moje obteretio si —
Osveti mi starost poruganu,
Osveti me na bratu rođenu!
Stevan i Grgur (dođu)
STEVAN:
Na tom dakle ostajemo, brate:
Ti gospodar zemlje i krajine,
Što duž Drine k jugu prostire se,
Sa stolicom u belu Prizrenu;
Ja gospodar od cele Srbije
I Despota srbski, kao što mi
I pristoji po mom starešinstvu
Pola danka turskome Sultanu
Ti ćeš davat’, polovinu ja ću;
Dokle zgodna prilika ne dođe,
Da se ovog prokletoga jarma
Oprostimo turskog.
GRGUR:
Dobro dakle,
Ja sam zadovoljan; ma da meni
Manji deo Srbije dopade!
Al’ šta ćemo ako mati naša
Ne pristane na našu pogodbu,
Koja njojzi krunu s glave skida,
Pa ni pedalj zemlje ne ostavlja?
STEVAN:
Ja ti kazah, šta kod mene važi
Ime njeno; dokle ćemo gledat’,
Da se ona na prestolu širi,
Vikajući neprestano za nas
Da smo jošte mladi, nedozreli,
Da primimo očevinu svoju;
Tek da ona vlast u ruci ima
I da može samo bezopasno
Strastma svojim ugađati? —
Hoću svoje pravo da uživam,
Pak na oca rođenog ustaću,
Ako mi se na put stavi! —
Ja gospodar, ja sam Despot srbski!
I krunu mi mojih pradedova
Mora dati, il’ ću ovom rukom
Na silu joj sa glave sčupati!
STEVAN SLEPI (za sebe):
Oh, zlikovci, vredni oca svoga!
I otac im tako grabljiv beše,
Zversko srce dok mu s’ ne zajazi
Šakom zemlje u ladnome grobu.
(Glasno.)
Grabite se, koljte s’ među sobom,
Čupajte se, hulite i pljujte, —
I roditelj takav vam je bio.
Na njegovoj duši više greha
Leži, neg’ što blata u smrdljivoj
Bari ima; vi ste mu sinovi,
Izrođeni u gresima teškim,
I izdanci očinskih grehova.
Otac vam je mater otrovao —
I vi ruku na mater dižete;
Krv njegovu eto nasljediste,
A sa krvlju i grehe njegove!
Oh, Srbijo, kakvim zverovima
I zmijama u ruke si pala,
Da t’ proždiru i krv ti popiju!
STEVAN:
Ko propusti ovog ludog starca
U dvorove? — Kamo straža ? — Sluge?
Nek izbace ovu strvež ludu!
STEVAN SLEPI:
Da strvež sam i luda prokleta,
Šgo sverovah tvom grabljivom ocu;
Te s’ po svetu sada slep potucam,
GRGUR:
Ta ko si ti, bezobrazni starče?
Ne huli mi više roditelja,
Il’, tako mi jedinoga Boga,
Jezik ću ti izčupat’ iz zuba,
Kad ne vidiš, da i ne govoriš!
STEVAN SLEPI:
Hajd’, učini, oholi zlikovče;
Hajd', izvrši nagrdu na meni,
Koju crni otac ti započe!
Oči mi je otac tvoj izeo,
Pa glad svoju jošte ne utoli.
Ti mi evo i jezik izčupaj,
Pa nasiti zversko srce svoje! —
Pitaš, ko sam ? — Hoćeš, da ti kažem ? —
Ha, kazaću! — Ali stegni srce,
Da od strave tebi ne zadrkće.
(Diže se polagano.)
Živi greh sam tvoga oca grešna;
Ja sam remek nečovečnih dela,
Što po svetu tvoj otac počini;
Brat rođeni oca tvoga mrskog,
Despot srbski, sin dede vam Đurđa
Stric rođeni zverskih sinovaca!—
Ha, ćutite? — Hajde, hulite me,
Izpljujte me i nagrdite me;
Što otac vaš na bratu započe,
Dovršite na starome stricu;
Nasitite zversku žeđu svoju
Za rođenom krvlju svojom!
GRGUR:
Despot srbski? — Stric naš veliš, ti si?
Šteta, striče, što očiju nemaš.
Bar da vidiš to despotsko ruvo,
Što ti jedva nagost tela skriva.
STEVAN SLEPI:
Rugaš mi se? — Oh, rugobo svetska
Rugoban ti porod Bog da bio,
Da s rugote sav svet mu se gnuša!
Rugaš mi se što očiju nemam ,
Koje gnusni otac tvoj izčupa? —
Tebi Bog da’ guje oči pile,
Da zarana još upoznaš muku
Bez očiju po svetu hoditi!
Na merilu večne božje pravde,
Kad vam grehe vaše i očinske
Neumitni sudija uzmeri,
Taj jedini greh vam više vagno,
Što zgrešiste sad, mene huleći;
Neg’ sva dobra, koja počiniste,
Da na strašnom sudu božijemu
Pretežnijih grešnika ne bude.
GRGUR (uvati se za mač):
Ćuti, starče, živoga mi Boga,
Ovim ću ti mačem u grkljanu
Ugušiti taj glas kreštajući!
STEVAN:
Stani, brate; zašt’ da kaljaš ruke,
O ovakog besomučnog starca?
Ova kletva sva na njega pada;
Ko će slušat’ kletvu ’vake lude!
STEVAN SLEPI:
O, ne pada! — Nego će je čuti;
Kletva moja probiće oblake,
Popeće se do prestola božja,
I tamo će gromovitim glasom
Probuditi pravdu uspavanu,
Da nakaže ovake zlikovce. —
Skorim će vas pravda božja stići. —
STEVAN;
Al tebe je veće postignula!
STEVAN SLEPI:
Nije ona, već ruka prokletstva
Što sad trune u utrobi zemlje.
STEVAN:
Lažeš, striče, i te sede vlasi
Na glavi ti lažu! —
Turčin ti je oči iskopao,
Ne naš otac.
STEVAN SLEPI:
Šta, ja lažem ? — Ti lagao navek!
Laža jezik, laža su ti usta
Ta bezbožna, što na sedu glavu
Svog rođenog strica laž bacaju! —
Tvoj me otac oslepiti dade,
Da mi otme moju očevinu,
Pa me posla onda u Jedrene.
Ta mater je svoju otrovao,
Kad na veru u gosti mu dođe,
Da se s njime miri! —
Dvogubo je onda sagrešio:
Na materi i na gostu svome,
Pa zar nije svog rođenog brata
Grgura ubio ? — Samo zato,
Što stariji beše, pa da s’ može
Krune srbske posle dočepati.
A mene je očiju lišio
I poslo me svome savezniku,
Caru Turskom kom se dodvorio
Do kolena bio, te me sada
Nagog, bosog, u prosjačkom ruvu
U svet oturiše, da proseći
Jedva do vas dospeti sam mogo;
Nadajuć’ se, da će bar sinovi
Zagladiti, što im otac sgreši,
Te ljubavlju svojom izmiriti
Sa pepelom grešnog oca svoga
Uvređenog strica;
Da bar jošte na smrtnoj postelji
Okapam mu suzom oproštenja
Ladnu zemlju nad grobom njegovim;
Nado sam se, da će mi dopustit’,
Da pod svojim krovom pradedovskim
Bar okončam bedne dane svoje,
Koje jošte proživiti imam! —
Al’ kako se u nadi prevarih? —
Mesto jednog brata nemilosnog
Dva mu sina krvoločna nađoh;
Mesto jednog, — dva sam našo zvera,
Oh, prokleti oboica bili! —
Proklet otac, prokleta utroba,
Koja vas je zverove začela;
Prokleta vam ona dojka bila,
Koja vas je guje zadoila;
Proklet vazduh, u kome dišete,
I prokleta ona zemlja bila,
Koja mrtve u sebe vas primi! —
Za života jošte oslepili,
Za života još prosjaci bili,
Ko ja što sam pod starost dočeko;
Večit razdor među vama vlado,
Sobstvenim se noževima klali,
Sami sebi srce razdirali,
Sami svoju krvcu rastočili! —
(Vođi.)
Hajde, hajde, vodi me odavde;
Zrak je kužan u kom ovi dišu,
A zemlja se može rastvoriti
Pod ovima, pa i nas progutat’.
Hajde, hajde! —
(Ode s vođom.)
GRGUR:
Šta ti misliš o kletvi stričevoj?
STEVAN:
A ko bi se još na to osvrćo,
Što budale u vetar blebeću? —
Tako dakle, kao što rekosmo:
Ti ostaješ na Drini gospodar;
Na Dunavu ja da zapovedam
I despotsku krunu nosim.
GRGUR:
Meni s’ čini, da je polovina,
Koju ti si sebi izabrao,
Mlogo veća, mlogo bogatija;
Gradovi su svi u tvojoj poli,
Zemlja plodna niz Dunavo ladno;
A ja dobih sve same krševe,
Gole stene, kamenje neplodno;
Ustupi mi bar još i Kruševac,
Ili koji deo na Dunavu,
Što no vredi za Kruševac beli.
STEVAN:
Ne ustupam baš ni stope više!
A baš ako i više zadobih —
Ja sam starji više mi i treba.
GRGUR:
Starešinstvo krunu ti donosi; —
Trebalo bi i nju da delimo,
Kad bi s’ kruna mogla podeliti.
Obojica od jednog smo oca;
Pa ako si ti baš i stariji,
Nemaš više prava na očinstvo,
Neg što imam ja, mlađi od tebe.
STEVAN:
Zar si moro ti na svet izaći?
I bez tebe moj pokojni otac
Imao bi sina! — Zato t’ kažem:
Što ti dajem, od volje ti dajem;
Pa ne moj me još jogunstvom svojim
Raspaljivat’, mesto da s’ zahvališ
Što t’ ustupam i tu polovinu.
GRGUR (plane):
Šta to reče? — Da ti zahvaljujem? —
Zar ja ištem od tebe milosti,
Kad zahtevam svoju očevinu? —
Bre počuj me, ma da s’ i stariji,
Baš na pedalj ustupiti ne ću
Od prave mi polovine,
Ma je moro svu pokapat’ krvlju!
STEVAN:
Jogunico, trzaj odma mača,
Pa da njime očinstvo delimo!
GRGUR:
Ha, i oću, naduveno pseto!
Bar ako ti glava sad odleti,
Ostaće mi i zemlja i kruna.
STEVAN:
Pazi samo, da ti ne presedne!
(Bore se.)
JELENA (dođe):
Šta je ovo? — Brat na brata svoga
Ustanuo sa mačem u ruci?
(Stupi među njih. Oni se rastave.)
Zar je dotle razvratnost sazrela
U grudima vašim okorelim,
Da ni svetu krvcu Nemanjinu
Ne štedite, što u vama teče,
No je danas u gadnom razdoru
I ništavoj svađi prolevate? —
U nožnice sa oštrim oruđem! —
Pokušajte oštrinu njihovu
Na čeličnom oklopu dušmana,
A ne svetu krvcu Brankovića
Prolevajuć’! — Zar me ne čujete? —
Glas matere tolko kod vas važi? —
Kneginja vam dakle zapoveda, —
Kruna srbska; — nju slušat’ morate!
STEVAN:
Baš nju ne ću, dok sa tvoje glave
Ne siđe se Paleologove!
GRGUR:
Idi tvojim Paleolozima,
Pa nji svetuj, da u slogi žive.
STEVAN:
Meni s’ čini, mati, bolje bi ti
Priličila preslica i đerđev,
Nego zlatna kruna Nemanjina.
GRGUR:
Ženska glava za krunu i nije;
Duga kosa samo je sramoti.
STEVAN:
Odkud snage u slabačkoj ruci,
I pameti u ćudljivoj glavi
Žene jedne, da sa carevinom
Raspolaže celom i upravlja?
Od kud vere, od kud posluišosti
U narodu, kada ženu vidi
Na prestolu slavnih pradedova?
Od kako nam ti zemljom upravljaš,
Ne sluša nas niko nit’ poštuje!
GRGUR:
Blago nam je eto usanulo,
Riznice su prazne, da s’ po njima
Sad pacovi i miševi kolju,
Gde je pređe otac zlato slago.
Ti si blago naše rastočila
U raskošnom, noćnom pirovanju
S ljubaznici tvoji razuzdani,
Koj’ ti strasti srca iznurena
Ugađaše, dok džepove svoje
Suvim zlatom i drobnim biserom
Iz riznica naših napuniše,
Što naš otac za sinove svoje
U krvavoj muci nagomila!
JELENA:
Šta, zar zato zube naoštriste
U razdoru, svađi međusobnoj,
Da ih posle na mater rođenu
Okrenete, i srce joj njeno
Nemilice razdirete? —
Kako s’ oba brata sad složiše,
Jed iz srca da na mater prospu,
Kog izrodi gadan razdor njihov!
Otoič se huliše, pljuvaše,
Brat na brata ruku podigao;
A jedan im trenut već sastavi
I izmiri srca krvoločna,
Te sinovi na mater ustaše,
Kao guje jezik opružiše,
Te iz usta svojih klevetničkih
Oganj svoga razdraženog srca
Sav na mater svoju izbljuvaše! —
Sud božiji mora da je blizu,
Kad već vaka bezbožnička dela
I na samom prestolu se čine. —
Oh, Srbijo , oh zemljo nesrećna!
Kako će ti sreća da zasijne,
Kad ti krunu hrđa obuzela
Već od teške krvi prolivane,
Što ju otac na sinu istoči,
Sin na ocu, brat na bratu svome,
Grabeći se o nju, razdirući
Kao vaške o strvež kakovu!
STEVAN:
Ti si kriva, što j’ međ’ nama razdor;
Zašto krunu meni ne ustupiš?
Meni ona od oca ostade!
JELENA:
Ja sam kriva, jeste, ja sam kriva,
Što vas rodih take bezbožnike,
Što vas rodih zlobne i pakosne,
Te s’ koljete sami među sobom;
Gorke muke, koje sam trpela
Kad vas rodih i na svet izneseh. —
Duge noći, što sam ne spavajuć’
Nad kolevkom dojeći vas bdila, —
Teške brige koje sam snosila,
Dok sinovi maču dorasteše,
Sad plaćate hulenjem i grdnjom,
Ljubav moju porugom vraćate! —
Oh, svedoci mojih gorkih suza:
Crne noći, vi ne prespavane,
Dugi dani, brižni i čemerni
Ustav’te se na vašemu putu,
Vratite se iz prošlosti daljne,
Ispričajte one tužne čase
I trenuti duge i sumorne,
Što provedeh bdijuć’ nad sinovma;
Donesite jezero od suza,
Koje prolih nad njinom kolevkom:
Donesite tovare od jada,
Koji meku dušu izmučiše;
Pokažite ovim zverovima,
Šta je kadra trpet’, snosit’ mati,
Čuvajući porod srca svoga!
Suzama im mojim prolivenim
Zagušite porugu u grlu;
Stovarite tovare od jada
Na pleća im vitka i nejaka
Nek’ osete grdni teret njihov,
Nek’ po njinoj težini ocene
Svetu ljubav brižljive matere,
Pa nek’ s’ vrate natrag svojoj majci
Na srdašce za nji kucajuće!
(Oboica ćute.)
Deco moja, pola srca moga;
Krvi skupa iz ovoga tela;
Srećna misli ljubavi maternje;
Brigo moja, nado i uteho!
Zar možete gledat’ sa prezrenjem
Izvor bića mlađanoga svoga?
Zar možrte pljuvati utrobu,
Gde disaste sa uzdahom mojim?
Zar možete hulit’ grudi ove,
Na kojima sanak boraviste,
Mirni sanak svog nejakog doba?
Koje sanak od sebe tisnuše
Sa prezrenjem trpeće matere,
Trepavica sanjivih težinu
Muški snoseć’, i dremež goneći,
Ne bi l’ čeda sanka uživala!
Vratite se majci u naručja!
Odkuda bi polovina srca
Drugoj poli grozni dušman bila?
Izbacite tu pakost prokletu,
Izcedite taj otrov iz srca,
Što vam zloba i zavist uliše!
(Oboica se malo približe s oborenom glavom — Stevanu)
Želiš krunu? — Eno t’ krune tvoje;
Za sebe je nikad ne poželih,
Već je čuvah za moga Stevana,
Bojeći se, da je breme njeno
Još preteško za mlađanu glavu.
Breme teško i mene savlada,
Pomozi ga nositi materi.
Od danas ćeš samnom delit’ vladu,
Od danas si ti Despota srbski!
Ti Grgure, mezimče majčino,
Budi bratu uvek desna ruka
Pa branite dedovinu svoju;
Proslavte je, slogom osnažite
Da procveta Srbija pod vama,
Kao što je pod dedovi vaši
Snažna, slavna i ponosna bila!
(Oboica joj padnu na grudi, a ona ih drži zagrljene.)
ŠIŠMAN (dođe, za sebe):
Šta, grle se? — Da lepa prizora!
Kao sova kad tiće uspava,
Dokle sama pljen svoj ne poždere!
Hajde, hajde! Grlite se samo;
Sad će glas moj ko grom s vedra neba
Raspuditi to prokleto jato,
Stare rane opet pozlediti
I na novo uspavanu mržnju
Raspiriti u grudma kiptećim!
(Jasno.)
Oh, hvala ti, Bože svemogući,
Kad sasluša molitvu smirenu,
Kojom sam ti dan na dan se klanjo,
Te izčupa iz srca im mržnju
I odkloni prokletstvo razdora
Od prestola srbskog!
Na koleni grešnik blagodari
Na milosti prevelikoj, Bože,
Da poseja u srce im seme
Večne sloge, ljubavi uzajmne;
Da povrati opet brata bratu,
Milog sina ljubećoj materi!
Oh, hvala ti na milosti takoj!
Budućnost se na nas osmeškuje
Pri ugledu ’vake bajne slike;
Novo sunce Srbiji granuće,
Nova sreća nas će ozariti!
JELENA:
Bog ti želju, Šišmane, saslušo,
Jer znam, da ti iz srca dolazi.
No za tvoju vernost dokazanu
I u slavu današnjega dana,
Primi evo malenu nagradu:
Od danas si župan u Resavi,
A san kneza nek te odsad diči;
I Stevanu znam da je po volji,
Što nagradih njegovog ljubimca.
STEVAN:
Iz srca mi tu želju izvadi,
Kao da si u njemu čitala.
I što danas ti dade Šišmanu —
Sa despotskom vlašću potvrđujem.
ŠIŠMAN:
Pa kako ću da vam blagodarim
Na tolikoj milosti gospodskoj?
Na jeziku izumiru reči;
A srce mi kipti od ljutine,
Što mu usta hvalu ne tumače.
Verni sluga srca nestrpljiva
Onemio, videć’ slabost svoju,
Da ne može služit’ gospodaru.
Al’ ne reči, — dela nek tumače
Nemi govor srca blagodarna! —
No sa sreće, koja me postiže
Iz milosti moga gospodara,
Zaboravih na crne glasove,
Od kojih sam nosilac prokleti.
Pa baš danas da bistro jezero
Sreće naše zamutiti moram
Crnim glasom o gadnom izdajstvu!
Oh, gospodo, i kneginjo svetla,
Milošću me svojom obasuste —
Ja vam vraćam čemerom i jadom!
JELENA:
Šta ti buncaš o izdajstvu? Reci!
ŠIŠMAN:
Oh, kneginjo, guju si otrovnu
U nedrima svojim odgojila.
Ko ti s’ jučer do zemlje klanjaše,
Gukajući o ljubavi vernoj
Kao golub svojoj golubici,
Izdajica postao je danas
I na tebi i na domovini.
Ta kuga ga, Bog da’, umorila,
Video sam da to golub nije,
No da grače gavran proždrljivi, —
Abogović za kneza se dao
Izvikati, te sad juri s vojskom,
Sakupljenom i s brda i s dola,
Uprav amo belom Smederevu,
Da te stera sa zlatna prestola,
Pa da telo njegovo prostačko
Na Nemanjin presto se posadi.
STEVAN:
Ha, to li je ta maternja ljubav?
Uspavati sinove si htela,
Dok ljubaznik presto ne zauzme,
I preotme njinu dedovinu,
A otera nas u prosjake?
Luda glavo, da s’ verovat’ mogla
Lukavome zboru ove žene!
JELENA:
Abogović? — I on izdaica? —
Ta laž to je; — crna laž je samo!
GRGUR:
Ta laž ti si i sušta obmana,
Obmanuti jer htede sinove,
I izdati dželatu krvavom!
ŠIŠMAN:
Oh, kam da je laž to samo crna!
Prvi put bih Bogu zahvalio,
Da slagaše usta istinita,
(Jakšić dolazi.)
Al’ evo Jakšića!
On neka vam evo posvedoči,
Da j’ laž crna, što sada izrekoh.
JAKŠIĆ:
Dobar dan ti, gospođo kneginjo;
A i vama mlađani junaci!
Pripasujte britke mače svoje,
Jer buntovnik skoro je na vrati
S golim nožem u krvničkoj ruci;
Put mu kaže dim od sela naših,
Pištajući jauk dece slabe
I stenjanje umirućeg vojna
U ranama i u krvi svojoj!
Tinjajuća garišta trag su mu,
Usirena krvca od junaka,
Koje sablja buntovna pokosi.
JELENA:
Ime, ime toga buntovnika!
JAKŠIĆ:
Abogović, gospo, Abogović!
JELENA:
Ta što nebo dole ne surva se,
Pa da skruši crne klevetnike?
Što se zemlja crna ne rastvori,
Da proguta lažne te glasnike,
Što od Boga prokletnika prave;
Što anđelu rogove natiču
I đavola silom od njeg’ čine,
Što s’ bacaju izmišljenim gresma
Na pravednog, kao crnim blatom,
Želeći ga silom okaljati! —
Kako reče? Šišmane, govori,
Ko je taj izdajnik? —
ŠIŠMAN:
Abogović!
Odavna sam to ti napred kazo.
JELENA:
Ha, ta laž je; a laž slušat’ ne ću! —
Čuj, Jakšiću, tebi ću verovat’,
Ti me jošte nikad ne prevari. —
Kako veliš? Kv je taj izdajnik? —
JAKŠIĆ:
Abogović, prokleto mu ime! —
(Jelena oće da klone; Jakšić je privati.)
No šta ti je, visoka kneginjo,
U licu si ko smrt pobledila ? —
Pomozite; — pomoz’te, gospodo,
Kneginji je pozlilo od brige!
STEVAN:
Ne, od tuge i žalosti teške,
Jer ljubaznik buntovnikom posta.
GRGUR:
Ili bolje od silne radosti,
Što će sterat’ sinove s prestola,
I na njino mesto posaditi
Dragog svoga!
(Jakšić s Jelenom, Stevan i Grgur odu.)
ŠIŠMAN (sam):
Hajd strmoglav u vigove s vama,
Koje sam vam spleo i razastro;
Izkobeljat’ iz njih se ne ćete —
Oh, budale! ——
Kako lepo sinovi pokajni
Vratiše se pritvornoj materi
I padoše na srce kneginje
Te lukave! Al’ ja kada dođoh,
I ispustih otrov crna glasa,
Kap po kap im u srce levajuć’,
Na novo im zaplamtiše grudi,
Razdražene, te jed pritajani
Zapeni se iz usta klevetnih,
I izkezi lica im ponosna!...
Otrov već je koren uhvatio
U grudima njihovim duboko.
Nema leka drugog da s iscele
Od razdora, mržnje međusobne,
Što posejah ja međ’ budalama,
Van ak’ vatru svoju ne zagase
Prolevajuć’ krv rođenu svoju. ———
Kukavica ja sam; — oni su junaci —
To sam čuo nebrojeno puta
Iz njihovih usta! —
Oh, glupi porode! — —
Da vidimo, da l’ hvaljeno vaše
To junaštvo više vredi nego
Bistar razum i lukavstvo moje,
Izoštreno na prezrenju vašem,
Što nosite u srcu ponosnom
Prema meni, hudom kopilanu! —
(Smešeć’ se podmuklo.)
Ha, kopilan — samo sam kopilan; —
Nisam stvoren u bračnoj postelji
Po zakonu, kod ljudi zgradiše —
Zato nemam prava na očinstvo! —
Al’ čekajte, vi bračni gizdavci,
Što u bračnoj noći rodiste se
U glupome zagrljaju veće,
Zatupljenih strasti roditelja
Zakonitih vaših; — vidićete,
Ja ću stresti s’ sebe lance lude
Predrasude ove, kojima se
Glupom svetu oči zamazuju! ——
Ja sam čedo prirode slobodne,
Koja rađa tolika stvorenja
Bezakono — po ljudskome mnjenju; —
I đavoli deca su prirode! ——
Crna braćo iz mračnih bezdana,
Skač’te gore na svetlost nesnosnu,
Ponesite svo lukavstvo svoje,
Čvrste žice tajna zlokovarstva,
Da pletemo mrežu za lepire
Te zakonobračne! ——
Združite se sa crnim Šišmanom,
Da zgazimo zakonitost kletu,
Koja danas ruke mi vezuje,
Pa da svoga brata uzdignete
Na prestolje srbskoga Despotstva!
|