Плаве легенде (Дучићеве песме)

←Царски сонети

ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ Писац: Јован Дучић

Додатак→

ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ
Пријатељу Иви Ћипику

Човек и пас

    С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алписким путем изнад језера пео сам се те вечери на брег. Киша је за тим неосетно расла, постајала крупња, црња и леденија, а пут је улазио све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму. Наличио је на пут који води у други свет.
    Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас. Ни један ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна, и зато што су били уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле.
    Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело.
    А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса.
(Српски књижевни гласник, 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24.)

Црна песма

    То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескуријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети пуни једне болне носталгије.
    Кад су се с пролећа враћале ласте у своме калуђеричком оделу од свиле црно-беле, певале су јој неки тамни напев с мора.
    Певале су јој јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва да јој могу по цео дан певати о Тузи.
    А кад је први пут, обучена у белу евилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором над којим је мрки чемпрес шумио једним дугим црним шумом —
    Она зажели да чује један рефрен Среће, само један.
(Српски књижевни гласник, 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23.)

Прича о јаком

    На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство и био је тужан, а јаки је мислио на слободу и био је ведар. Јаки је неколико пута хтео да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.
    Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда где је до скора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио а младе крао; и одакле је рушио стене да у понорима чује њихову смрт; и где је живио силан, разуздан и шуман као водопад.
    Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан крвав поноћни месец.
    Који је то морал могао да повиче том човеку: Стој!
(Српски књижевни гласник, 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 24-25.)

Вечерње

    Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених старинских стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву око старих знамења и племићских грбова.
    Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.
    Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе, и неког дивљег весеља што живи.
    И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.
(Српски књижевни гласник, 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.)

Равнодушност

    Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред црних готских звона, седио је Мефисто, блед и нем, налакћен на своју суву руку. Његове студене очи од челика биле су упрте на огромни град, залеђен у једном страшном сну. Стотине празних мостова гурили су се над белом реком у којој је тињало неколико звезда. Ноћ је била студена и тужна.
    Мефисто сећаше исто онако грозан и блед као некад над Тебом, над Вавилоном и Јерусалимом у сате њихове пропасти. У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве у којима је те ноћи био утамничен један немоћни Бог. Али је Мефисто оклевао.
    Је ли се у њему пренуо глас некадањег доброг херувима, глас Љубави? И он који је стајао изван Свега и против Свега, је ли осетио да се најзад враћа у вечиту тиху и топлу Хармонију? Или је, напротив, те ноћи смишљао своју најстрашнију оргију, свој највеличанственији поем Разорења?
    Не, непомичан и нем, у студеној ноћи без неба, поред заглувелих звона, он осети срце празно и мало. У њему не беше више ни Љубави ни Мржње; у њему беше сада једна студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна тај непознати осећај кога никад није имао ни Бог ни Сатана, и који је само осећај Човеков. Тада Бог Зла увиде сву дубину понижења и осети најсвирепији од свих болова.
(Српски књижевни гласник, 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 23–24.)

Љубав

    Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.
    Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине. Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, осети чежњу непознату и слатку. И он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама.
(Српски књижевни гласник, 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 26.)

Дело

    Гледам како црни шумски паук цело после подне тка на тамном чворнатом стасу једног престарелог дрвета своју широку мрежу. Он тка неуморно и непрестано. Ситни конци које испреда, излазе из његових груди, из срца, и његово ткиво постаје све чвршће и све лепше.
    Шума је пуна топлоте и звука. По њој зеленкаста сунчана светлост пада са екстазом. За то време читави мали хорови прате ритмично тога мрачнога уметника, тога неуморнога ткача. А он преде све веселије, све страсније, све нестрпљивије, правећи по своме ткању неразумљиве и чудне фигуре.
    Црни шумски паук знаде ли шта значи та његова уметност, знаде ли да испреда замку? Ко зна? Али је немоћан да се и мало уздржи, и неспособан да малакше и за тренутак. И мали артиста са заносом испреда из својих груди, из свога срца, и у своје ткиво уткива кончиће што се извијају из танких гласова са гнездА. А када је све било готово, он се — као Творац некада — блажено загледа у своје свилено Дело.
(Српски књижевни гласник, 1. март 1905. Књига XIV, Број 5. Стр. 350.)

Прехисторијска љубав

    На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје.
    То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства.
    Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша.
    А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.
    То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.
(Српски књижевни гласник, 1. јануар 1905. Књига XIV, Број 1. Стр. 25-26.)

Човек

    На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком. Осећа се како жељезно млијеко струји и улази у детиње тело од метала и како дете буји и расте нечувено силно.
    Ах, када то чудно сисанче сиђе са пједестала међу људе и постане човек, колико ће величанство од снаге да покаже у животу. Његово гвоздено срце зазвечаће у додиру с јадима, триумфално и весело, као што звече мачеви. Његов ће гест да значи пораз, а његов корак победу. Изгледаће као какав страсни и млади антички бог из доба када су богови силазили међу људе, с њима живели и борили се, и отимали њихове жене.
    Једног дана дете је постало човек. У његовим венама узрујавала се силна жељезна крв и о његове прси са гвозденим ребрима јади су се разбијали и скршени падали пред његове ноге. Победнички и гордо он је стајао међу гомилама.
    Али јаде које није нашао изван себе, он је ипак нашао, а нашао их је у себи: једног дана он осети да у њему живи Душа. Она је била узбуђена и немирна, мучила га је својим неодољивим и болним питањима, и разједала његово метално срце. Мисли, често налик на змије, црне и хладне, тумарале су дном његове душе, уједале га, и остављале за собом трагове отрова и студени; оне су га прогониле онако исто као што прогоне смртне и ништавне. И силан међу другима, он се осетио слаб и ситан пред самим собом.
    Тада је осетио колико је леденог и страшног бола само у томе: не бити као остали а бити ипак само Човек.
(Српски књижевни гласник, 1. август 1903. Књига IX, Број 7. Стр. 509.)