Плаве легенде (Дучићеве песме)
| ←< Царски сонети | ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ Писац: Јован Дучић |
Додатак >→ |
Пријатељу Иви Ћипику
Човек и пас
[уреди]Црна песма
[уреди]Прича о јаком
[уреди]На стени
[уреди]Мала принцеза
[уреди]Вечерње
[уреди]Једне ведре ноћи
[уреди]Дубровачка јесен
[уреди]Равнодушност
[уреди]Љубав
[уреди]Дело
[уреди]Прехисторијска љубав
[уреди]На једној каменој равници над понором, на неком планинском хрбату, ухваћени су били у страховити коштац прехисторијски човек и горила. Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје. То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у освети. Нема, зарасла у длаку, и гадна, држала је она на очајним борцима свој поглед пун несвесног задовољства. Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и као да је из њега падала нека нечујна азурна киша. А када се окрвављени и изнемогли рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком. То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.