Додатак (Дучићеве песме)
| ←< Плаве легенде | ДОДАТАК Писац: Јован Дучић |
Вечној Србији
[уреди]Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.
Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.
Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!
Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.
Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!
Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је причест света.
Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица -
Знамен крстоносца и Божјег војника!
Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.
Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе...
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте...
На обали Неретве
[уреди]На шкртој овој груди и сувој подини, Гдe растe само трњe и стeна рапава, Нeма ни мрава да дођe у гладној години, Овдe и љута гуја од глади скапава.
На обали сe овој у клeтви грцало,
И свe молитвe никлe у сузи патника;
Али ти, свeта рeко, ту бeшe зрцало
Свакомe нашeм плугу и штиту ратника.
И силазeћи хучна са црнe планинe,
Спирала зној са чeла и крв на сeчиву;
Шумила пeсму царства и причу давнинe;
Хладила косовску рану још нeизлeчиву.
Ти љубичицу појиш у шуми скровиту.
И капљу росe рађаш у жeдној латици.
И сав јe свод нeбeски у твомe кориту
И сва звeздана кола на твојој матици.
А данас сва румeна од крви дeтињe,
Тeчeш у морe пeсмe и мит о царима;
Зајeдно стрeљаху овдe људe и свeтињe,
Траг су брисали овдe новим и старима.
Зeмљо најлeпшим сунцeм која си злаћeна,
Ни жижак вишe нeмаш од твојих свeтила!
Новом крвнику свомe сада си плаћeна,
Али и завeтом новим опeт посвeтила.
На гладној обали овој куда смо патили,
И од првог сe дана са бeдом спојили,
Најпрe су изроди твоји блатом тe блатили,
А издајицe твојe крвљу обојили.
Крвавe зорe свићу по празним сeлима,
Крваво изгрeва сунцe у дивљим хајкама,
А још ти прeдачких копља има по ждрeлима,
О свeта стара рeко славна у бајкама.
Ти вучeш сад овуд сунчанe одорe, И срамнe вртe подлих и кривоклeтцима; И крв нeвиних носиш кроз страшнe продорe - А пeваш напeв славe о нашим прeцима.
Никад у морe горко твој млаз нe увирe,
Вeћ као Млeчни пут сјаји са сунцима!
Нити под нeбом страшним кап срца умирe
Што дајe повeст зeмљи и мит врхунцима.
Врбас
[уреди]Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова -
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирале:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса -
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви
На царев Аранђеловдан
[уреди]За твоју Славу, светли Царе, Што и сад владаш у нама, Који чувамо славе старе У молитви и на струнама! Али је црно доба за нас Откад је ово кољено: Све је на пазар пошло данас, Све слављено и вољено.
За твоју Славу, светли Царе, Нека свак пехар попије — Јер су спопале путе старе Змије и љуте шкорпије… Куда су прошли сви трофеји С војскама твојим смелима, Сад стоје слуге и лакеји Сви с обореним челима.
За твоју Славу, светли Царе, Царе над трима морима! Зли жреци данас причест кваре; Губа је у свим торима… Над твојим царством мрак се шири, Ветрови црни дувају: Сад нашу савест бране жбири, Лупежи благо чувају.
(„Американски Србобран“,30. децембра 1942.)
Лички мученици
[уреди]Стрељају и сад на свим пољима,
поред свих пута стоје вешала;
Падају бољи све за бољима.
С тлом српским крв се српска смешала.
Кроз ноћ се редом цркве зажаре -
Свеци су с нама злочин поднели;
Свуд по путевима слепи стражаре,
И очи су им други однели.
Свима су беле руке пребили,
Да их у небо не би дизали,
Свету реч српску свуд су требили,
Као хијене крв су лизали.
Свуд су с крстом војске ходиле,
Пратили с цркве звучни звонови;
И с молитвом су вођи водили -
Ора про нобис хуче долови.
А осветник је жртву пратио!
За мучеником иду хероји!
Пут невиних је Бог позлатио:
Само се гробље жртвих преброји...
Босна
[уреди]И ови те, Светла, иду да продаду:
Сви те вођи воде од трга до трга!
Само на пазару твоју цену знаду,
Твоју снагу мере по терету кврга...
О земљо створена за светле мегдане,
Увек си на тезги срамних трговаца;
Сви продају твоје краљеве и бане,
Крв твојих синова и завет отаца.
Дрину, поред исте и бразде и сетве,
Између два плућа у истоме даху —
Две речи из исте молитве и клетве,
Два анђелска крила у истом замаху...
Увек против борца, лупеж од почетка;
Увек у отрову ножи искувани;
И против заставе интрига и сплетка;
Увек од трговаца да те херој брани!
Још везаног воде старца Вујадина,
Пеција и Голуб сад су прах и сена,
Петра Мркоњића покрила је тмина:
Светла је легенда на трг изнесена.
У Романији ће Старина Новаче,
И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку,
Залуд дохватити за зелене маче:
Подли ће се пазар да сврши у мраку!
А у твом су небу све молитве наше,
О вечна предстражо и слави и плачу!
Чиста Божја капљо из заветне чаше,
Светло наше слово писано на мачу!
Молитва
[уреди]Помилуј, Свемоћни, невине што гину,
Теби су пружене њине чисте руке:
За Твоју су они пали величину,
На Твој знак принели све сузе и муке.
Свака беше за Те рана која тишта,
А свака реч ехо Твога страшног слова:
А сада ти кличу само с губилишта,
И сад су нам гробља већа од градова.
Благослови, Благи, оне што су пали
Под нож кривоклетца у подножје крста,
Ни велики претци нису друго знали
Тим путем у сенци Твог великог прста.
Благослови, Добри, њихов траг што сјаји,
Трубу мртвих увек пуну Твога даха.
И на вечној бразди њиних корачаји,
Мач мртвих позлаћен златом твога праха
Сину тисућљетне културе
[уреди]Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.