Plave legende (Dučićeve pesme)

←Carski soneti

PLAVE LEGENDE Pisac: Jovan Dučić

Dodatak→

PLAVE LEGENDE
Prijatelju Ivi Ćipiku

Čovek i pas

    S početka je padala tanka, sitna, crna kiša. Alpiskim putem iznad jezera peo sam se te večeri na breg. Kiša je za tim neosetno rasla, postajala krupnja, crnja i ledenija, a put je ulazio sve dublje u mokru pomrčinu i jednu nevidljivu šumu. Naličio je na put koji vodi u drugi svet.
    Najednom se začu šum, hod. Na malim alpijskim kolima na kojima se nosi hrana, bili su upregnuti čovek i pas. Ni jedan me nije osetio za sobom, jer je noć bila šumna, i zato što su bili umorni. Bela para iz njihovih usta i sa tela dizala se u jednom zajedničkom pramenu magle.
    Kola su naporno odmicala napred. Oni su išli mirno, pognuti i zaduvani. Svaki je od njih mislio svoju misao, brinuo svoju brigu, i vukao svoj deo tereta. U dolini su se rušili prljavi potoci i šumili neveselo.
    A kada skrenuše u pomrčinu, nije se više raspoznavao čovek od psa.
(Srpski književni glasnik, 1. januar 1905. Knjiga XIV, Broj 1. Str. 24.)

Crna pesma

    To je bilo dok ona beše najlepša i najtužnija žena u mračnom Eskurijalu; to je bilo obično u duge dane, u vrtovima gde su živeli suncokreti puni jedne bolne nostalgije.
    Kad su se s proleća vraćale laste u svome kaluđeričkom odelu od svile crno-bele, pevale su joj neki tamni napev s mora.
    Pevale su joj jer je ona volela njihovu čudnu pesmu, i jer im je davala iz svoje crne rukavice neko sitno zrnje sa dalekih ostrva da joj mogu po ceo dan pevati o Tuzi.
    A kad je prvi put, obučena u belu evilu, sa dva mirtina cveta u ruci, otpočinula pod srebrnim mramorom nad kojim je mrki čempres šumio jednim dugim crnim šumom —
    Ona zaželi da čuje jedan refren Sreće, samo jedan.
(Srpski književni glasnik, 1. januar 1905. Knjiga XIV, Broj 1. Str. 23.)

Priča o jakom

    Na jednom istom lancu, čvrsto vezani za ruke i za vrat, bila su dva robijaša, jedan jaki i jedan slabi. Slabi je mislio na ropstvo i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu i bio je vedar. Jaki je nekoliko puta hteo da jednim naponom pocepa gvožđe i pobegne, ali je to slabog davilo, krvavilo, usmrćavalo.
    Jedne noći jaki je bdio. Mislio je na svoja brda gde je do skora hodio silan i svirep kao priroda; gde su ga se bojali veprovi; gde je okrvavljenim rukama išao do orlovskih gnezda, stare davio a mlade krao; i odakle je rušio stene da u ponorima čuje njihovu smrt; i gde je živio silan, razuzdan i šuman kao vodopad.
    Noć je bila tamna i stražari su spavali. Neodoljiva iluzija slobode ispuni njegov svirepi duh. Gvožđe se nape i pocepa. On jurnu preko udavljenog drugara, preko stražarâ, preko polja s crnom travom, preko reke s crnom vodom, u koju se baci kao mlada, strasna zver, i dohvati za slobodnu obalu. Iza njegovih gora izgreja krupan krvav ponoćni mesec.
    Koji je to moral mogao da poviče tom čoveku: Stoj!
(Srpski književni glasnik, 1. januar 1905. Knjiga XIV, Broj 1. Str. 24-25.)

Večernje

    Mala, snežna seoska crkva, na rudini, pokraj grozničave zelene reke. Rudina je neograđena, puna trave, i na njoj pase jedan krupan mlad magarac. U travi leži nekoliko ogromnih napuštenih starinskih stećaka, možda grobovi kakve patarenske gospode. Magarac lagano čupka travu oko starih znamenja i plemićskih grbova.
    Tako ceo dan. Najzad sunce uđe među planine i prosu na reku svoj poslednji krvav zrak. Seljak-crkvenjak zatrese u tornju malo večernje zvono, koje odjeknu mnogokratno u obližnjoj crnoj smrčevoj šumi. Reka se lagano gasila.
    Magarac podiže glavu, krupan i silan. Dva njegova mokra, svetla, široka oka zagledaše se nesvesno u dolinu koja je bila puna zvuka. Tada on pusti svoj glas gadan, sirov, rapav, ali pun mladosti, sile, i nekog divljeg veselja što živi.
    I, kao pobožni glas zvona, i taj se glas podiže u nebo.
(Srpski književni glasnik, 1. januar 1905. Knjiga XIV, Broj 1. Str. 26.)

Ravnodušnost

    Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored crnih gotskih zvona, sedio je Mefisto, bled i nem, nalakćen na svoju suvu ruku. Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu. Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda. Noć je bila studena i tužna.
    Mefisto sećaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom u sate njihove propasti. U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćni Bog. Ali je Mefisto oklevao.
    Je li se u njemu prenuo glas nekadanjeg dobrog heruvima, glas Ljubavi? I on koji je stajao izvan Svega i protiv Svega, je li osetio da se najzad vraća u večitu tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoj najveličanstveniji poem Razorenja?
    Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo. U njemu ne beše više ni Ljubavi ni Mržnje; u njemu beše sada jedna studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči. I Mefisto pozna taj nepoznati osećaj koga nikad nije imao ni Bog ni Satana, i koji je samo osećaj Čovekov. Tada Bog Zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova.
(Srpski književni glasnik, 1. januar 1905. Knjiga XIV, Broj 1. Str. 23–24.)

Ljubav

    Jedne noći u dubini okeana, u jednoj dolini pokrivenoj algama, probudio se jedan mlad polip. Svud oko njega vladala je duboka vodena tišina. To je bilo mesto večitog studenog mira i gluhe nepomičnosti.
    Voda je bila u visini nešto beličasta, srebrna: mora da je visoko na površini bila pala teška kiša mesečine. Te noći mladi sensualni polip oseti prvi put u svojim mikroskopskim venama jednu dugu vatrenu struju, strast od koje je zadrhtao u besanici, oseti čežnju nepoznatu i slatku. I on se uhvati lagano za neki predmet. To je bio jedan mali zlatni prsten u mekim algama.
(Srpski književni glasnik, 1. januar 1905. Knjiga XIV, Broj 1. Str. 26.)

Delo

    Gledam kako crni šumski pauk celo posle podne tka na tamnom čvornatom stasu jednog prestarelog drveta svoju široku mrežu. On tka neumorno i neprestano. Sitni konci koje ispreda, izlaze iz njegovih grudi, iz srca, i njegovo tkivo postaje sve čvršće i sve lepše.
    Šuma je puna toplote i zvuka. Po njoj zelenkasta sunčana svetlost pada sa ekstazom. Za to vreme čitavi mali horovi prate ritmično toga mračnoga umetnika, toga neumornoga tkača. A on prede sve veselije, sve strasnije, sve nestrpljivije, praveći po svome tkanju nerazumljive i čudne figure.
    Crni šumski pauk znade li šta znači ta njegova umetnost, znade li da ispreda zamku? Ko zna? Ali je nemoćan da se i malo uzdrži, i nesposoban da malakše i za trenutak. I mali artista sa zanosom ispreda iz svojih grudi, iz svoga srca, i u svoje tkivo utkiva končiće što se izvijaju iz tankih glasova sa gnezdA. A kada je sve bilo gotovo, on se — kao Tvorac nekada — blaženo zagleda u svoje svileno Delo.
(Srpski književni glasnik, 1. mart 1905. Knjiga XIV, Broj 5. Str. 350.)

Prehistorijska ljubav

    Na jednoj kamenoj ravnici nad ponorom, na nekom planinskom hrbatu, uhvaćeni su bili u strahoviti koštac prehistorijski čovek i gorila. Podjednako svirepi i silni lomili su se u tom očajnom zagrljaju u kome treba da umre jedan od njih dvoje.
    To je bilo zbog čovekove žene, koja je stajala na steni pored njih sa jednim krvavim cvetom u ustima, i gledala ljubomornog muža u osveti. Nema, zarasla u dlaku, i gadna, držala je ona na očajnim borcima svoj pogled pun nesvesnog zadovoljstva.
    Negde u daljini čuo se šum: možda šum mladog mora, ili šum stada mamuta u kakvoj obližnjoj šumi. Nebo je bilo puno svetlosti, strasti i požude, i kao da je iz njega padala neka nečujna azurna kiša.
    A kada se okrvavljeni i iznemogli rvači, učinivši svoj zadnji beznadežni napor, survaše obojica u ponor za njima, njihov se pad nije čuo, toliko je ponor bio beskonačan. Ženka, sa krvavim cvetom u svojim ružnim ustima, osmehnu se tiho jednim nežnim osmejkom.
    To je bio prvi osmeh jedne Frine i u isto vreme prvi osmeh jedne Ofelije.
(Srpski književni glasnik, 1. januar 1905. Knjiga XIV, Broj 1. Str. 25-26.)

Čovek

    Na pjedestalu sedi majka od bronze i doji sina svojom teškom mrkom dojkom. Oseća se kako željezno mlijeko struji i ulazi u detinje telo od metala i kako dete buji i raste nečuveno silno.
    Ah, kada to čudno sisanče siđe sa pjedestala među ljude i postane čovek, koliko će veličanstvo od snage da pokaže u životu. Njegovo gvozdeno srce zazvečaće u dodiru s jadima, triumfalno i veselo, kao što zveče mačevi. Njegov će gest da znači poraz, a njegov korak pobedu. Izgledaće kao kakav strasni i mladi antički bog iz doba kada su bogovi silazili među ljude, s njima živeli i borili se, i otimali njihove žene.
    Jednog dana dete je postalo čovek. U njegovim venama uzrujavala se silna željezna krv i o njegove prsi sa gvozdenim rebrima jadi su se razbijali i skršeni padali pred njegove noge. Pobednički i gordo on je stajao među gomilama.
    Ali jade koje nije našao izvan sebe, on je ipak našao, a našao ih je u sebi: jednog dana on oseti da u njemu živi Duša. Ona je bila uzbuđena i nemirna, mučila ga je svojim neodoljivim i bolnim pitanjima, i razjedala njegovo metalno srce. Misli, često nalik na zmije, crne i hladne, tumarale su dnom njegove duše, ujedale ga, i ostavljale za sobom tragove otrova i studeni; one su ga progonile onako isto kao što progone smrtne i ništavne. I silan među drugima, on se osetio slab i sitan pred samim sobom.
    Tada je osetio koliko je ledenog i strašnog bola samo u tome: ne biti kao ostali a biti ipak samo Čovek.
(Srpski književni glasnik, 1. avgust 1903. Knjiga IX, Broj 7. Str. 509.)