Отмица/2
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
АНЂА (која је за време песме изашла на доксат, па се наслоила да слуша): Баш његову песму певаш, ха? Да га не мамиш, голубице моја?
СТАНОЈКА: Ах. то си ти тетка Анђо! Ја онако тек... није, да кажеш, због њега ја; само... (збуњено чупка цвет).
АНЂА: Ништа, ништа злато моје! Та ја знам да ти немариш за Милоја (враголасто) а што си тако поруменила?
СТАНОЈКА: Врућина.
АНЂА (онако исто): За цело јака врућина! Тако је и мени било, кад сам била девојка за удају. Увек врућина кад ми когод спомене мога Филипа.
СТАНОЈКА: Ала си и ти, тетка Анђо; Све мо дираш за њега; а није, Бога ми; ја сам само тек онако певала. Берем цвеће да брата окитим. Ха, ево и њега. (бере и даље).
АНЂА: Гле ти ње, побраће све цвеће; а за Милоја неће остати ни ружице. (иза бине чује се песма).
Песма:
Кад ми срце туга свлада,
Да олакшам јаду свом,
Ја га онда брзо носим
На видање злату мом.
Њене очи видају га,
Тако им јс силна моћ:
Трепте зраком, као сунца,
Бнју мраком као ноћ!
Ах, те очи, црне очи,
Што ми срце маме њој,
Ко таласи црног мора
Поплавнше живот мој.
|